KNJIŽEVNO
VEČE
Slatko vreme praznika. I to ne samo doslovno.
Osim kolača (neprikosnoveno pravilo je: što kaloričniji to ukusniji!) na poklon
dobijamo par sati koje možemo pokloniti sebi i sitnim zadovoljstvima poput
sređivanja kućne biblioteke. Volim to da radim i ne smatram uopšte tu aktivnost
još jednom tačkom na spisku dosadnog i zamornog spremanja kuće. Nasuprot, ovo
je prava poslastica u nizu raznoraznih poslova. Tom prilikom uključujem dobru
muziku, isključujem telefone i predajem se zadovoljstvu koje pričinjava
listanje knjiga, njihovo ređanje - svaki put po nekom drugom ključu koji
diktiraju trenutni književni afiniteti, raspoloženje i čitalački planovi. Ovaj
put u prvim redovima na mojim regalima, na dohvat ruke, našle su se knjige
mladih i relativno mladih poljskih pisaca, sjajnih književnika cenjenih ne samo
u Poljskoj, već i širom Evrope, a generalno zanemarenih od strane prevodilaca
poljske književnosti u Srbiji – što je naravno u velikoj meri i posledica
uljuljkane predostrožnosti izdavača koji bi da izdaju samo nobelovce – ako
može. Pomenuh prevodioce. Ne bih da se o njih ogrešim. Verovatno da ih ima više
i prevodilačka ponuda bila bi mnogo veća i raznovrsnija. Njih aktivnih ima svega
6-7, a ova brojka teško može da pokrije vrlo bogato i kvalitetno poljsko
književno tržište. Prvo dolaze finansijski problemi – veoma niske stavke,
ponižavajuće u odnosu na trud, umeće i vreme koje treba uložiti u jedan prevod,
koji ispunjava sve zahteve struke, kao i veoma ružna praksa mnogih (nadam se da
ipak ne svih) izdavača da prevodilačke honorare donirane od strane evropskih
instituta i književnih fondova ojade još za par stotina evra na račun… Da, baš
mi i nije jasno na račun čega?! A možda na svoj račun (sic!)? Kao drugo, osim
sa finansijskim problemima moraju se boriti sa monopolom i profesionalnom nekolegijalnošću
unutar ove malobrojne grupice. Činjenicu pokušaja vrednovanja književnosti prema
sopstvenom nahođenju – „Samim tim što sam ga izabrao/la za prevod znači da je
sjajno!“ neću ni da komentarišem, jer smatram da je to poprilično ponižavajuće
za svakog ko pribegava takvim metodima. I još samo jedan kratak osvrt – da smo
ostali na čitanju Crnjanskog kao jedine, neprikosnovene i večite književne
vrednosti nikad ne bismo shvatili vrednost Pavića ili Albaharija, da smo se
zaustavili na Sjenkjeviču kako bi Miloš ili Šimborska stigli do Nobelove
nagrade za književnost? Dakle i Ruževič i Zagajevski su sjajni, ali ipak je
prvom 93 godine, a drugom skoro 70 i obojica su već više puta posetili Srbiju,
možda ipak i nije tako loše (bez obzira na mišljenje pojedinih prevodilaca) što
su se na sajmu predstavili i malo mlađi pisci npr. Tokarčuk i Varga, koji se
uostalom i sami već uveliko bliže pedesetoj. A ne može se poreći da su oni definitivno
zaštitna lica savremene poljske književnosti srednje generacije i bio bi red da
stignu da predaju štafetu „nekim novim klincima“, koji više i nisu baš klinci,
a koji ovde u Srbiji nikako da dođu na red. Ni u kom slučaju ne želim
omalovažavati veličinu majstora poljske književnosti, samo hoću reći da su oni već
dovoljno poznati i cenjeni te uvođenje novih lica na scenu ni u čemu neće zaseniti
slavu ovih prvih.
Uostalom, što se tiče prevodilaca, nekad je
titulu maestra, majstora zanata, mogao osvojiti samo onaj, ko je odgajio svoje
naslednike, ko je podučio šegrta tako dobro, da on u jednom momentu nadmaši u
umeću i veštini svog maestra. Ja lično bih pre volela da uživam slavu seniora i
doajena nego da stalno držim „banku“, ni
sa kim ne delim svoje znanje i stalno dokazujem da sam najbolja – valjda se to
zna? J
Malo su me digresije odvukle od glavne
teme, ali me činjenica da poljska književnost nema podmladak među prevodilačkim
svetom zaista zabrinjava.
Vraćam se
mojoj polici koja je istovremeno i neka vrsta moje lične rang liste mlađe
poljske književnosti.
Počeću od Jaceka Dehnela,
jer sam upravo pre par dana završila da čitam njegov roman Saturn, koji je 2012. godine nominovan za najprestižniju poljsku
književnu nagradu Nike. Ovo nije njegova prva nominacija. Naime, 2010. god. za
istu nagradu nominovana je zbirka pesama „Kontrolni
ekran“, 2009. godine roman „Balzakijana“,
a 2007. god. osvojio je drugu veoma prestižnu poljsku književnu nagradu „Pasoš
nedeljnika Politika“. Saturn.
Crne slike iz života muškaraca iz porodice Goja (2011) je sjajno
konstruisana priča o životu u senci genijalnog oca, o pogubnom pritisku koji na
sina vrši otac. To je simbolička priča o roditeljima koji u deci vide
instrument za realizaciju sopstvenih ambicija, koji bezobzirno uništavaju život
dece kako bi ostvarili svoje želje odnosno neuspele poduhvate. Saturn je priča o životu genijalnog
slikara ispričana u tri glasa: Goje, njegovog sina Havijera i unuka Marijanita –
s jedne strane veoma interesantna s biografske tačke gledišta, s druge odraz
edipovog konflikta koji deli Goju i njegove potomke. Jacek Dehnel nije samo
sjajan prozni pisac već i veoma dobar pesnik i prevodilac.
Drugo moje skorašnje
otkrovenje je Malgožata Rejmer, iako nije to bila ljubav na prvi pogled ili,
bolje rečeno, od prve stranice. Upoznavanje sa ovom spisateljicom sam započela
čitajući njen debitantski roman Toksimija,
ali ne mogu reći da me je oduševio, za razliku od druge knjige Bukurešt.
Prašina i krv (2013), nagrađena nagradom Njuzvika u kategoriji dokumentarne
proze, a te iste godine kad je izašla bila je nominovana za Pasoš nedeljnika
Politike. Knjiga je poput kolaža napravljenog od sličica različitih istorijskih
trenutaka grada o kom su govorili da je Pariz Istočne Evrope. Nisam mogla
pročitati knjigu u jednom dahu – previše je tamo nesreće, često ružnoće, tuge
da bi se sve te informacije mogle „svariti“ odjednom. A opet ima lepote,
elegancije i šarma koji nas teraju da čitamo uprkos suzama koje gutamo čitajući
šta sve čovek može uraditi drugom čoveku. Isto to sam osećala šetajući prošle
godine po Bukureštu i slušajući apsurdno nemoguće, a ipak istinite priče Tomeka,
vodiča nad vodičima. Šta još reći osim da se citira odgovor spisateljičinih
prijatelja na pitanje u čemu je lepota Bukurešta: „Bukurešt je kao kolač koji
se kupuje u nedelju. Kaobajagi čokoladan i sladak, ali sa gorkim prelivom. Ovde
nema lake lepote. Bukurešt je magični realizam“. Uzgred, Službeni glasnik je
prošle godine objavio sjajnu knjigu drugog poljskog pisca, koja pripada istom
žanru, a to je Gotland Marjuša Ščigjela. Gotland je zbirka sjajnih reportaža o
Čehoslovačkoj održanih u klimi horora, tuge i groteske, zbirka koja u mnogo
čemu menja naše stereotipno mišljenje o tom delu Evrope. Ščigijel je jedan od
najboljih, ako ne i najbolji autor poljske dokumentarne proze i sjajan
esejista. Velika je šteta što je ova knjiga ostala skroz neprimećena. I ova
knjiga našla se na mojoj polici, možda ne najmlađih, ali svakako srednje
generacije poljskih pisaca.
Jedan od mojih favorita
kad su u pitanju mlađi književnici je svakako Pjotr Pazinjski, autor dva sjajna
romana – Pansion, koji je prošle godine izašao i na srpskom jeziku
(roman nagrađen 2012. godine između ostalog i Evropskom nagradom za
književnost) i koji je ostao bez ikakve podrške u smislu promocije knjige, te
pretpostavljam da će se uskoro malo ko sećati kakav se književni biser pojavio
na srpskom književnom tržištu. Drugi roman Pazinjskog, Ptičje ulice, odraz je
sazrevanja pisca – i u filozofskom, i u tehničkom smislu. Obe knjige su neka
vrsta pokušaja da se spasi od zaborava svet poljske jevrejske kulture, koji
polako odlazi, umire, nestaje. Ovo je zatvoren svet, koncentrisan na sebi, gde
vreme kao da ide unazad. Ovo je sjajna proza, puna melanholije, topline, tuge,
ali i neke vrste ironije, proza koju treba čitati polako, uživati u jeziku
kojim je napisana i slikama koje otvara. Radi potpunog užitka preporučujem da
uključite klezmersku muziku npr. http://www.youtube.com/watch?v=Utuzv2PTS2I
i da se prepustite svetu iz knjiga
Pjotra Pazinjskog.
Sledeće mesto na polici
pripalo je Ignaciju Karpoviču, koji je ne samo odličan pisac već i prevodilac.
Moje oduševljenje izaziva činjenica da pored engleskog i španskog prevodi i sa
amharskog jezika što je više nego izazov! Karpovičev debi je sjajan roman Niehalo, koja je odmah nominovana za
Pasoš Politike. Sledeća njegova knjiga koja je privukla moju pažnju su Baladine
i romanse, nominovane 2011. za nagradu Nike, a 2010. nagrađene Pasošem Politike.
Ovo je odlično izgrađena priča o
savremenom svetu u kom se sve poremetilo i kome treba pomoć. Potrebna je božija
ili bolje rečeno bogovska pomoć – na zemlju dolaze Nike, Afrodita, Isus,
Oziris, Lucifer i drugi. Postavlja se pitanje, zašto su odabrali baš Poljsku?
Priča i strašna i smešna. Provokativna i buntovna. Mnogima se verovatno neće
svideti, ali kod te vrste knjiga to je neizbežno.
I još jedan interesantan
pisac – Jacek Dukaj. Pisac čija je svaka knjiga književni događaj. Autor koji
je viša puta nominovan za Politikin Pasoš i koji je 2009. godine za roman Led
osvojio Evropsku književnu nagradu (knjiga je bila nominovana i za nagradu
Nike). Ovom knjigom Dukaj je dokazao da je najbolji Sci-Fi pisac u Poljskoj.
Nedeljnik Politika je knjigu proglasio za najbolju Sci-Fi knjigu poslednjih
dvadeset godina.
Nisam neki ljubitelj ovog
žanra ali je knjiga zaista izvanredna. Fenomenalno ispreplitane političke,
ljubavne, kriminalne, privredne, naučne i metafizičke intrige, sa fascinantnim
likovima i fabulom koja se odvija delimično među prljavim suterenima Varšave
koju okupira carska vojska, a delimično u luksuznom Transsibirskom vozu,
salonima bogatog poljskog građanstva u Irkutsku i nebeskoj palati generala-gubernatora.
Knjiga je pravi izazov za sve ljubitelje avanturističkih knjiga, koji su
spremni da se upuste u upoznavanje nove, nepostojeće, a ipak moguće istorije
sveta. Osim toga, animirani film Tomaša Baginjskog „Katedrala“ snimljen na
osnovu jedne od Dukajevih priča 2003. godine nominovan je za Oskara (publika u
Beogradu i Nišu mogla je pogledati ovu animaciju u sklopu Poljske filmske
jeseni).
I ponestalo je mesta na „mladoj
polici“. Potrudiću se da sledeći put pokušam poređati knjige tako da se na
dohvat ruke nađu knjige koje su pisale najbolje poljske književnice, kako bih
mogla da napravim mali rezime o temama koje su njima najinteresantnije.
