DIJANA

DIJANA

http://www.youtube.com/watch?v=XC4asg5VGkY

Idem polako. Koračam oprezno. Tumaram u mraku pazeći da se ne sudarim sa nekim uspomenama koje želim zauvek držati uspavane i duboko zatvorene u kutiji. Volim noć. Tad je ogledalo samo glatka hladna površina i ne postoji opasnost da ću se suočiti sa sopstvenim pogledom. Danju ga obilazim širokim lukom. I sopstveni pogled , i ogledalo. Volim noć. Čula su mi tad izoštrenija. Ne samo predmeti već i reči, čak i one neizrečene, poprimaju skroz druge oblike. Mirisi su gušći,  zvuci dopiru sa svih strana. Sećanje doseže dublje. Idem polako ka regalu. Ne treba mi svetlo da bih pronasla ploču sa muzikom koja otvara bravu moje duše, ne treba mi svetlo da dohvatim onu knjižicu, da je otvorim baš na onoj strani. Osluškujem noć. Čini se da se ne razlikuje naročito od ječerašnje, pa i nakjučerašnje. Osluškujem sebe. Sve je kako treba: prava „ja“ je duboko sakrivena, zakopana ispod nebitnih slika i jos manje važnih reči i gestova. Sve to upakovano u lep šareni omot koji privlači poglede mnoštvom boja izazivajući oduševljenje tom raznobojnom površinom, te niko i ne posumnja da je to savršeno maskirno odelo jednog malog uplašenog kameleona. Sad virim još dublje. U stvari i ne moram da virim, znam šta je tamo. Bezglasno šapućem „I ništa više. Samo malo cveća. I jedna reč zlatna i poveća. Skrivena u papiru leži u omotu – možda će biti od koristi još jednom u životu[1]“ . Ponavljam polako, dovoljno glasno da reči poprime konkretne oblike... da ... volela bih da bude od koristi.

Na trenutak zaboravljam na reči. Moja se čula usredsređuju na saksofon. Ovo će biti duga noć. Sedam na pod. Zatvaram oči i prepuštam se milovanju muzike. Upijam svaki zvuk. Celo moje „ja“ želi da se vreme zaustavi. Da ostanemo samo saksofon i ja. Moje umorne misli počinju da usporavaju, smiruje se dah, napetost napušta mišiće. Sad me ne vidi niko. Mogu skinuti masku jer ne postoji opasnost da će grimasa na licu ili sjaj u očima odati šta zaista osećam i koliko sam ranjiva. Muzika je toliko blagotvorna. Moja usta nisu više stegnuta od bola. Smeškam se vrhovima usana. Ja dneva i ja noćna – toliko različite, a ipak sestre bliznakinje. Malo ko je dovoljno vešt da to primeti. Da shvati da je ona dnevna samo bled negativ one noćne. Da li neko bar naslućuje da je ona noćna prelep poljski cvet dok je dnevni kostim izveštačene ruže koristan samo zbog bodlja? Smejem se grohotom u sebi – u sebi da ne bih poremetila savršenu simbiozu mraka i saksofona - kakva sjajna varka!  Svi trče oko ruže ne sluteći performans! Rane prste na oštrim trnovima u želji da uberu jednu od mnogobrojnih i tako sličnih jedna drugoj ruža ne primećujući skriveni među bodljama nezaboravak. Jedinstveni. Jednostavan. Jak. Harmoničan. I tako delikatan. Moje misli lebde u ritmu ove  senzibilne muzike.  Htela bih da pitam, ali nemam koga. Ljudi volje sjaj i raskošno bogactvo. Pa makar bilo i lažno. Ima mnogo pitanja. Bez odgovora. Da li to mrak ne dozvoljava da uvidim odgovore? Pa čemu onda pitanja? Mrak je gust. I mekan. Kao ćebe. Kapci postaju sve teži, muzika sve udaljenija, misli sve sporije, pitanja nebitna. Važno je ostati na putu i koračati napred. Na vreme vratiti masku i plašt. Zaštiti sve dragoceno što svet ionako ne ume prepoznati. Čuvati nezaboravak da go niko ne zgazi, da mu ne iščupa latice, ne dozvoliti da uvene. I dok san ne dođe ponavljam nečujno:  „I ništa više. Samo malo cveća. I jedna reč zlatna i poveća. Skrivena u papiru leži u omotu – možda će biti od koristi još jednom u životu“ ... da ... volela bih da bude od koristi ... volela bih da bude od koristi.

---

[1] Marija Pavlikovska – Jasnoževska – Magija poljubaca