SVAKO IMA NEKOG KOGA VIŠE NEMA

SVAKO IMA NEKOG KOGA VIŠE NEMA

http://www.youtube.com/watch?v=C2GyMKA8OIs&list=PL9C22396F45463B77

Svako od nas nosi u sećanju bliske osobe, neke situacije o kojima posebno rado razmišlja, neke priče koje se nikad ne zaboravljaju.

Za mene je takva osoba moj deda Petar. Tih čovek koji je poznavao bezbroj raznih bajki i legendi. On me je uveo u čaroban svet vila, princeza, sirena, čarobnjaka i zmajeva, prelepih legendi i bajki. Koliko je deda bio tih toliko je baka bila galamljiva te smo se često skrivali od nje na potkrovlje stare kuće, gde smo imali svoj bajkovit svet u ćošku najudaljenije sobe, gde babin glas nije mogao dopreti koliko god nas je glasno i ljutito dozivala (naravno kasnije nas je to koštalo solidne grdnje, što naravno nije bila nikakva prepreka da sledećeg dana uradimo isto „zlodelo“ !)

Deda me je naučio mnogim stvarima. Zahvaljujući njemu moja dečja mašta puna je bila patuljaka, dobrih životinja koje pomažu ljudima, zlih veštaca koje sam umela izbegavati i vere da pored onog našeg svakodnevnog života postoji još neki drugi u koji će moći da provire samo izabrani. Deda me je naučio da razlikujem dobro od zla, da ne budem isključiva i brzopleta u sudovima, da ne ocenjujem površno druge i da uvek vodim računa „ o svom dvorištu“  umesto da se bavim drugima. Deda je formirao moj dečji ukus  i karakter upravo pričajući mi prelepe priče koje su kod male devojčice izazivale radost, znatiželju, neretko strah i zabrinutost za sudbine junaka.

Tako se  rodila moja ljubav prema sivom i vetrovitom Baltiku, naučila sam da se ne plašim strašnih bura i ogromnih talasa, ali  i da poštujem „veliku vodu“. Sećam se da je, jednom kad smo otišli na obalu, more bilo jako uzbrkano, iznad sive vode skupljali su se teški crni oblaci a u vetru moglo su čuti udaranje mnogih talasa. Prepala sam se tad jako nemirnog mora – između jednog i drugog talasa čulo se kao da nešto šišti i neko jauče i zapomaže tužnim glasom. Uhvatila sam jako deku za ruku. A on je našao zaklon odakle se more moglo dobro videti, ali vetar nije bio toliko neprijateljski i rekao da je ono što čujem glas jednog mladog ribara koji se pre hiljade godina zaljubio u Juratu, Kraljicu Baltika, čiju je ljubav uništio ljubomoran bog Perkun. Desilo se to pre mnogo vekova dok je na dnu Baltika svoje kraljestvo imala morska kraljica Jurata. Njena se prelepa palata sunčanim danima presijavala ispod talasa bojom zlata i ćilibara i nalazila blizu mesta koje do dan danas postoji i zove se baš Jurata. Ovo je bila veoma pažljiva kraljica koja je vodila računa o svim stanovnicima svog morskog kraljestva. Jednom je saznala od svojih sluga da svakog jutra jedan mladi ribar ide u ribolov i sve više i više riba strada u njegovim mrežama. Jurata se jako rezbesnela i rešila da kazni mladića. Dozvala je morske vile i sirene i naredila im je da svojim prelepim glasovima odvedu mladog ribara na pučinu. Tako se i desilo. Ribar nije mogao da odoli prelepim zvucima koje do sad nikad nije čuo. Skroz se prepustio ovoj čarobnoj muzici zaboravivši na majčine priče iz detinjstva o tome kako je pogubna za ribare i mornare pesma koju peva sirena! Odjednom je ispred sebe ugledao prelepu Gospu koja ga je strogo gledala. Njene su oči imale boju hladnog, sivo-plavog mora, odevena je bila u zelenu haljinu ukrašenu smaragdima, ćilibarom i zlatnim ljuspicama. Mladi ribar nikad nije video lepšu ženu. Kraljica Jurata, jer se upravo ona nalazila ispred ribara, u početku bila rešena da kazni ribara smrću – ali  kad je u jutarnjem suncu ugledala njegovo lice, njene su oči poprimile zelenu boju i Jurata je odmah zavolela mladića. Od tad je svake večeri isplovljavala iz svoje ćilibarske palate da se vidi s mladićem. Prolazili su dani, nedelje, meseci. Ribar i Jurata su uživali u svojoj sreći. Ali pošto se ne samo na zemlji, već i u podvodnom svetu, nijedna tajna ne može sačuvati uskoro je vest o tome kako Jurata voli običnog smrtnika dospela i do Perkuna, osvetoljubivog boga vatre i gromova koji je imao jako oružje – vatrene gromove. Ljubomoran Perkun je rešio da ubije ljubav Jurate i ribara. On je udario gromom u baltičke vode, vatra je uništila ćilibarske odaje  Juratine palate i ubila kraljicu Juratu. Ni mladi ribar nije bolje prošao. Perkun je naredio da sluge prikovaju ribara uz podmorsku stenu. Jadan ribar do dan danas plače sa voljenom Juratom, a kad se teški oblaci skupljaju iznad Baltika, a u talasima besni vetar, može se čuti njegovo tužno zapomaganje koje dopire iz vodenih dubina. A ako neko ikad nadje mrvicu ćilibara na obali Baltika nek se priseti Kraljice Baltika jer upravo drži u rukama komadić ćilibarske odaje koju su uništili Perkunovi gromovi.  

Tad mi je deda Petar rekao još nešto. Kaže da je primetio da i moje, inače zelene, oči kad sam ljuta, kad se osećam nesrećno i povređeno gube zeleni, mačkasti sjaj i postaju sive i hladne kao Baltik za vreme bure. Tako Baltik obeležava „svoju decu“ – da se mogu lakše prepoznati čak i kad žive daleko od Baltika...