SUMORNA NEDELJA

SUMORNA NEDELJA

www.youtube.com/watch?v=Y6jNM649e5g

                                                                 
                                                                „Postoji samo jedna stvar koja se ne može pobediti. Smrt.”

Ovih dana pokušavam pojmiti sav taj cinizam koji u svojim knjigama prosipa Kšištof Varga. Varga je savremeni poljski pisac (Poljak po majci i Mađar po ocu), prevođen na više jezika –u tome i na srpski. Bio je pre par godina gost Prozafesta u Novom Sadu, biće gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.

Postoje pisci koje nam odmah „legnu“, ima takvih koji nam nikad ne postanu neki favoriti, ali ima i tih koji iziskuju određeno vreme kako bismo ih pojmili i osetili. U nadi, a sad već i u  ubeđenju, da je takva duhovna veza između mene i Varge po treći put pokušavam pročitati njegovu zbirku eseja Gulaš od turul ptice. Shvatila sam da je razlog neke moje početne odbojnosti verovatno moje slabo poznavanje istorije i mentaliteta Mađara što je lektiru činilo sporom i sličnom pokušaju da se brzim korakom prođe kroz prašumu. A pošto je to neizvodljivo našla sam svoj sopstveni „metod“ čitanja Varge. Sticajem okolnosti, danas baš u nedelju, dođoh do teksta o mađarskom majstorstvu samouništavanja u smislu samoubistava. Prava studija sa veoma dirljivom i punom tuge pesmom Szomorú vasárnap (Sumorna nedelja) čiji je tekst napisao László Jávor, a muziku je 1933. komponovao Rezső Seress. Pesma je uskoro postala prava himna samoubica. Kako sam je slušala više puta – prvo na mađarskom, a zatim na poljskom i na srpskom nisam mogla da u jednom momentu ne pomislim na poljske poznate  samoubice. – naravno nikako u svrhu licitacije sa mađarskima, već eto radi nekog prisećanja! Palo mi je na pamet nekoliko imena velikih pisaca koji su rešili da prekrate sebi život. Ne znamo zašto su se odlučili na takav korak iako ih je, po svemu sudeći, čekala sjajna karijera. Da li je razlog bio alkohol ili droga, možda usamljenost i osećaj odbačenosti ili alijenacije? Možda bolest? Teško je reći. Ali nesumnjivo su svi bili veliki talenti i izuzetni umetnici. I bilo ih je mnogo! Među njima ima i takvih koji posebno jako utiču na moj senzilibitet i ukus i koji su bili jako važni u formiranji nelih mojih ličnih stavova.

Rafal Vojaček ubio se kad mu je bilo svega 26 godina. Bio je veoma kontroverzna ličnost i bez obzira na činjenicu da je umro tako mlad spada u grupu najbitnijih poljskih posleratnih pesnika čije je stvaralaštvo promenilo profil poljskog pesništva. Vojaček je pripadao grupi  „prokletih pesnika“ (pesnici čiji je način života bilo učešće u raznim društvenim  skandalima i čije je stvaralaštvo bilo neshvaćeno dok su bili živi, ali je posle njihove smrti postajalo predmet obožavanja i kulta. Toj grupi grupi su između ostalih u Poljskoj pripadali Edvard Stahura, Andžej Bursa, Stanislav Grohovjak, dok od stranih poznatih pesnika npr. Šarl Bodler, Artur Rembo, Pol Verlen, Edgar Alan Po, Vilijam Blejk i Aleksandar Blok).

Pesme Rafala Vojačka pune su gneva i besa, ali i nežnosti i osećajnosti. U suštini njegove su pesme odsjaj njega samoga, svih suprotnosti koje su bile u njemu i trzavica koje su njime potresale i koje su bile razlog opijanju alkoholom i mnogim psihičnim krizama čiji je krajnji rezultat bilo samoubistvo.

Rafal Vojaček je objavio dve zbirke pesama: Sezona (Sezon) i Drugačija bajka (Inna bajka), a nekoliko zbiraka objavljeno je nakon njegove smrte, od kojih su po meni najupečatljivije: Nedovršena krucijata (Nie skończona krucjata) i Kojeg nije bilo (Którego nie było).

Čuveni poljski reditelj Leh Majevski (režirao je npr. film Mlin i krst, koji je srpska publika mogla gledati na prošlogodišnjoj Poljskoj filmskoj jeseni) inspirisan ovim velikim poljskim pesnikom 1999. godine snimio je film Vojaček.

                         

Molba[1]

Učini nešto kako bih se mogla još više razgolititi

Poslednji list stida odavno sam već bacila

I najprozračniju uspomenu haljine sam takođe isprala

I bez obzira što nikog goljeg od mene gole

Sigurno nisi mogao imati, učini nešto da poverujem

Učini nešto, da se još više otvorim

U poslednju poru kože si mi tako davno ušao

Da ne mogu poverovati da postoji vreme kad tamo nisi bio

I bez obzira što ne verujem da neko može biti više za tebe

Otvoren od mene, uradi nešto, otvori me, razgoliti

Isto tako kako je Rafal Vojaček u nekom smislu obeležio sedamdesete godine prošlog veka Edvard Stahura je bio definitivno simbol osamdesetih godina. I on je, kao i Vojaček, pripadao grupi „prokletih pesnika“ čiji je kult rođen tek posle pesnikove smrti. Stahura je ne samo sjajan pesnik, ali i odličan pisac i pripovedač.

Pesme Stahure su pune magije i tuge. Nije ih lako razumeti – još teže prevoditi. Teško je odupreti se utisku da je svaka pesma sledeći korak ka smrti, pokušaj da se shvati tajna života i smrti, da se dođe do cilja – a cilj je smrt. Sličnog duha je i njegova proza, za koju kritičari kažu da je knjiženi dokument samouništenja. Čitaoci su ga zapamtili kao autsajdera, pustolova, pomalo čudaka, pa donekle i proroka. Takav imidž spojen sa slikovitim, veoma metaforičnim i jakim načinom pripovedanja u poeziji i prozi svrstali su ga u najkultnije poljske pisce i pesnike, a od njega samog stvorili legendu. Stahura je sebi oduzeo život 1979. godine, ali se do danas njegove pesme ne samo čitaju već i pevaju, posebno kasno u noć, kad gori logorska vatra, zvezde zasuju celo nebo, čak se i vetar stiša kao da sluša reči mudrih pesama ispevanih uz gitarsku pratnju...

www.youtube.com/watch?v=vhuN7tmhNwI&list=RD02MCtO1w2KEPw

 „Umirem

za moje grehe i nevinost moju

za nedostatak, koji osećam svakim delićem tela i svakim delićem duše

(...)

jer čak ni ludila nisam bio pošteđen

jer me sve užasno boli

jer se gušim u tom kavezu

jer usamljena je duša moja sve do smrti

jer se na vreme završava poslednji papir još samo korak i neka

Živi Život

jer sam stao na početku, jer me je povukao otac i staću na kraju

i neću okušati smrt.“

Stanislav Ignaci Vitkjevič – Vitkaci. Jedan je od najprepoznatljivih umetnika međuratnog razdoblja. Podjadnako sjajan pisac, slikar i filozof. Važio je za veoma tajanstvenog umetnika, ali i skandalistu. On sam, kao i drugi poljski modernisti namerno su od skandala pravili način života kako bi na taj način šokirali malograđansku javnost. Vitkaci je prvi umetnik koji javno eksperimetniše sa opojnim sredstvima kako bi stimulisao svoje umetničke mogućnosti. Uljane slike nastale pod uticajem droga poneki smatraju najbolji delima Vitkacija koji su najbliži Čistoj formi za kojom je Vitkaci tragao u svakom obliku svog stvaralaštva. Kasnije njegova Teorija čiste forme iskorišćena je i u pozorištu. U tom smislu je Vitkaci postao inspiracija mnogih reditelja –na primer Tadeuša Kantora i donekle Grotovskog.

Nisu do kraja jasni i provereni okolnosti smrti Vikacija. Pored opcije samoubistva (koja je veoma verovatna) postoji teorija o tome da je Vitkaci samo lažirao svoju smrt jer je to bio deo scenarija njegovog filma Mistifikacija. Ipak nema jakih dokaza koji bi potvrdili ovu teoriju. Teško je pisati o Vitkaciju – njegove slike treba videti, odnosno knjige pročitati. Neke njegove drame prevedene su na srpski jezik. On je svakako jedna od „najšarenih“ ličnosti poljske moderne.

Kako sam krenula da istražujem temu samoubistava u svetu umetnosti shvatila sam da je to tema za mnogo obimniji rad. No bez obzira na to što smrt cenjenog umetnika poput Majakovskog ili Hemningvaja jeste gubitak koji poprima drugačije dimenzije od smrti anonimne jedinke, svakog je života podjednako žao!

http://www.youtube.com/watch?v=b8FpTw65Vks

---

[1] Prevodi svih pesama: Dagmara  Luković