„VREME PROLAZI. IZGOVORENA REČ OSTAJE“

„VREME PROLAZI. IZGOVORENA REČ OSTAJE“

http://www.youtube.com/watch?v=F9Fmy1Z_5uA

Sedim nasred sobe. Oko i iza mene leži haotično nabacana gomila knjiga. Ispred mene isto knjige, ali sad već poređane u disciplinovane kolone:  za čitanje uskoro, za čitanje tokom viška slobodnog vremena, treću kolonu čine već pročitane dok je četvrta - i ne baš tako mala – oličenje mog zanosa i loše procene.  Na četvrtoj gomilici nalaze se knjige dve vrste – one koje su me razočarale i kojima se nikad više neći vraćati, i one koje sam kupila i ne znajući čemu – a sad ih uzimam u ruke, svaku ponaosob, i pitam se šta mi uopšte bi i zašto sam ih kupila. Opet gledajući knjige odvojene za čitanje ne mogu da ne pomislim, bar na trenutak, o upravo završenom sajmu – sajmu knjiga, sujete i taštine. Sajam - veliki vašar, gde se knjige mogu kupiti na kilo (3 za 100 dinara – kao čarape na Zelenom vencu!), gde vas saleću raznorazni skribomani vukuću vas za rukav i utrpavajući svoje knjige uz priču „ ja sam srpski Šekspir“, „ja sam najbolji pisac samo to još niko nije shvatio“, gde su popusti samo šarena propagandna laža (u knjižarama su cene iste ili skoro iste),  i na kraju, gde je skoro nemoguće pronaći među zapanjujućom nadprodukcijom knjiga koje se mogu okarakterisati jedinstvenom parolom „mediokriteti mediokritetima“ prave knjiške bisere. No ko na vašaru traži bisere?! ... Duduše nisam htela da pišem o tome – nasuprot, htela sam o knjigama koje sam upravo smestila na gomilicu „pročitane“. Tri od njih zaslužuju specijalnu pažnju i preporuku – naravno po mojim ličnim kriterijumima. Prva od njih (dame imaju prednost) su sjajne autobiografske zabeleške Monike Jaruzelske – kćerke upravo ONOG Jaruzelskog s kojim savremena istorija ima sve veći problem dok odgovor na pitanje da li je on negativac ili pak u nekom smislu pozitivac uopšte nije više toliko očigledan. Dakle knjiga Drugarica Gospođica (Towarzyszka panienka) – je primer odlične lagane publicistike – svi su tekstovi napisani britkim jezikom koji obiljuje ironičnim opaskama i smislom za humor. Na trenutke ozbiljna – ne patetična! – u drugim momentima izaziva osmeh pa čak i glasan smeh prilikom pokušaja da se zamisle neke situacije o kojima govori autorka, a čiji je jedan od aktera ozbiljan general. Nadam se da će čitaoci u Srbiji imati priliku da nekad pročitaju ovu knjigu – i da je dožive i kao priču o sasvim običnoj porodici ovog poljskog „komunističkog diktatora“ i kao model kako je moguće distancirati se i bez suvišne patetike, nezdravih emocija i potrebe za dokazivanjem „nečeg tamo“ ispričati priču o jednom momentu nacionalne istorije o kojoj se može govoriti  bez opterećenja i bez nepotrebnog uplitanja političara, naučnika (posebno kvazi naučnika!) i drugih sveznajućih i bogom danih mudrica i proroka. Druga sjajna knjiga je zbirka reportaža Marjuša Šćigjela pod zajedničkim naslovom Gotland (u srpskom izdanju (Službeni glasnik) pojavila se na ovogodišnjem sajmu). Marjuš Ščigjel je jedan od naboljih poljskih reportažista i pozanavalaca čeških (ne)prilika – jer je upravo Češka (i Čehoslovačka) tema ovih Ščigjelovih reportaža. Priča ne bi bila tako potresna da i mi nemamo sopstevene uspomene iz tog perioda što nas dovodi do zaključka da su nam iskustva donekle slična no ipak (za svu našu sreću!) različita! Cela je knjiga neki pomalo šizofren miks događaja, junaka, priča koje ipak povezuje jedna stvar, a to ljudska želja za preživljavanjem uprkos svemu! Knjiga je stekla priznanje i čitalaca (književna nagrada Nike čitalaca u 2007) i stručne javnosti (nominacija za Nike, Evropska nagrada za književnost i niz drugih međunarodnih nagrada). Zaista vredi pročitati – može poslužiti kao odličan antidotum svaki put kad nam podne na um da sami sebe sažaljevamo zbog istorijskih nedaća. Istoriju dodiruje – iako na skroz drugačiji način – autor „moje“ treće knjige tj. Pjotr Pazinjski. On je došao na sajam povodom izdavanja svoje prve knjige Pansion (Akademska knjiga), knjige koja me je privukla nekom svojom unutrašnjom nežnošću pripovedanja o svetu koje je isčezao. No nije Pansion moj favorit već Ptičje ulice (Ptasie ulice), druga knjiga Pazinjskog, koja u nekom smislu nastavlja (iako uopšte ne mora tako biti) „pansionsku“ priču. Ptičje ulice  (naslov nimalo slučajan – predratni nazivi ulica u Varšavi bili su upravo ptičijeg porekla – Guščija, Vranija, Gavranska) –  veza su i sa konkretnim mestima i sa poljskim piscem – legendom tj. Brunom Šulcom. Ptičje ulice čine četiri pripovetke – četiri priče o pokušaju da se odbaci tradicija i baština i sazrevanju do spoznaje da su te iste izvor i naš hleb nasušni. Ptičje ulice su priča o vremenu koje  istovremeno i traje i prošlo je i tek dolazi, a sve se to događa istovremeno i ponaosob. Vremenu u kom smo zarobljeni i koje sami pokušavamo zarobiti. Priča o pogrebnoj povorci koja nikako da stigne do odredišta – jer šta i gde je njeno odredište?! I dok sam čitala o svim tim stvarima koje postoje u svom nepostojanju nisam mogla da ne razmišljam o mojoj prošlogodišnjoj šetnji po starom jevrejskom groblju u Vroclavu. Bio je jesenji dan, sumaglica nikako da se povuče, vlažan vazduh se lepio za obraze, a ja sam posmatrajući stare i zaboravljene spomenike, pokušavala da prizovem lica Jankela, Rifke, Samuela, Estere i drugih i kad sam u nekom momentu pomislila da se uopšte ne bih začudila da odjednom ugledam povorku koja ide pored mene no ipak mimo mene. Ova knjiga je dopunila moj tadašnji doživljaj i probudila želju da ponovo obidjem ono groblje ne bih li začula u daljini, vekove daleko, no ipak nekako blisko, melodiju cimbala na kom svira neki sitan Jakov.     

Imala sam nameru da pisem i o drugim stvarima. O spletkama i intrigama, igricama, trenutnoj slavi koja je nekima udarila u glavu, pokušajima da se obezvredi trud drugih, sitnim podmetanjima i pakostima, ali sam pomislila da svi ti mali ljudi koji se bakću takvim stvarima ne zaslužuju ni najmanji ostvrt! Ni najmanji trag na papiru...