KRPELJI

KRPELJI 

Ulica. Ljudi jure na sve strane. I ne samo ljudi. Krpelji takođe. Teško ih je primetiti na prvi pogled, i na drugi, za manje vešte posmatrače čak i na treći. Oni su poput kameleona, stapaju se sa okruženjem. Ne razlikuju se od svojih žrtava. Mogu biti mali, visoki, debeli, dugokosi, nasmejani ili tužni. Prate svoje gazde u stopu kao da su na nevidljivom povocu. Nema šanse da ih izabranik na vreme primeti i pobegne pre nego što se za njega zakače. I zapravo nisu oni na povocu već njihove žrtve.

Eto ih. Počinje bezazleno. Bezazleno za odabrani cilj. Neki od njih se zavodljivo smeškaju izabranom počinjući svoj ritualni ples. Obigravaju oko budućeg hranitelja, trude se da budu izuzetno korisni, rade sve da zamagle oči izabranika i da mu se, šarmirajući ga, što bliže prikradu.

Drugi igraju na milost. Kako su samo nesrećni, nezaštićeni, željni pomoći i podrške. Bilo bi nehumano da im se ne pruži ruka za spas, da im se ne dozvoli da se ogreju našom energijom. Tako da im dozvoljavaš da ti se približe. Kao pravi dobri Samarićanin trudiš se da pomogneš, da saosećaš sa njima koliko je to moguće. Naizgled je sve u najboljem redu.

Sve do trenutka kada shvataš da nešto ne štima, da tvoja energija nekako nastaje u nepovrat. I onda shvataš da su tvoje noge tako teške, da nemaš snage da načiniš ni jedan jedini korak. Ne možeš da odoliš utisku da imaš kuglu oko noge, da više nisi ti gospodar svog vremena i svojih postupaka. Počinješ pažljivije da posmatraš svet oko sebe pokušavajući da shvatiš šta se zbiva… i odjednom ih ugledaš!

Ljudi-krpelji! Oni su svuda. Ima ih čitavo mnoštvo! Bečeći svoje buljave oči podešavaju svoje antene tako da upiju svaki gram tvoje energije. Prvo pokušavaš suptilno da staviš krpelju do znanja da si otkrio njegovu igru, da tvoje vreme prestaje da bude njegovo vreme.

Videvši kako su tvoji pokušaji neuspešni počinješ da se ritaš u nadi da ćeš sa sebe da streseš pijavicu, da ćeš joj okrenuti leđa i nastaviti svojim putem. Ne dopuštaš do mozga misao da su nade ipak vrlo često lažne.

Krpelj takođe ne sedi skrštenih ruku. Još jače zariva svoje nokte, poziva se na tvoju savest ili se pak zgražava tvojim nedostatkom razmevanja i emocija kao i tvojom prepotentnošću. Žmiri, strelja te svojim oštrim pogledom, ponekad žalosno jeca, a ti se grčiš i, iako se upravo boriš za svoju slobodu, počinješ da se osećaš podlo i ne možeš da odagnaš rastući osećaj krivice, osećaj da nešto radiš pogrešno. Tek sada primećuješ kako je hladan, bezobziran i prepreden pogled ovog krpelja. On te već mrzi, a njegov rastrčan pogled opet je u potrazi za novim plenom, namešta se tako da odmah oseti miris sveže krvi.

A ti? Ti uživaj u trenutku slobode, diši punim plućima pre nego što tvoje noge opet postanu kao od olova… Jer su ljudi-krpelji kao herpes – kada ti se jednom dočepaju krvi, ostavljaju iza sebe otškrinuta vrata svim drugim parazitima svoje vrste. A na tvojim vratima zauvek ostaje pločica sa natpisom: „Ovo je hranitelj! Ovo može da ti bude udobno skrovište!“ A ja? Ja sam se upravo rešila narednog krpelja! Imam ih još par – ali dobro je, makar sam u stanju da ih primetim. Kada skupim snage posle upravo vođene i dobijene bitke, pozabaviću se sledećim…