POST FESTUM

POST FESTUM

ili

LJUBAVI I VINA NIKAD DOSTA

dakle

POZDRAV FAUSTU, VALENTINU I TRIFUNU.

Dan zaljubljenih ili preciznije rečeno dan ljubavi, dan svih koji vole, ima uprkos onome što većina protivnika obeleževanja tog praznika ističe na prvi plan, poprilično dugu tradiciju obeležavanja. Kratak je period njegove totalne komercijalizacije i samim tim gubljenja pravog smisla praznika. Taj se praznik dovodi u vezu sa rimskim praznikom koji su stari Rimljani slavili u čast Fauna, boga plodnosti i zaštitnika pastira. Kada je sloboda običaja (naravno ovo je čist eufemizam koji treba da prikrije pravo orgijanje prilikom obeležavanja praznika)  prevršila svaku meru imperator Oktavijan August je zabranio obeležavanje u dotadašnjem obliku i ulogu zaštitnice praznika preuzela je Junona, boginja materinstva i zaštitnica žena. Ali se praznik i dalje slavio 14. i 15. februara. Sa dolaskom hrišćanstva mnogi su paganski praznici ukinuti, dok su drugi potpuno smišljeno očuvani, pa i adaptirani za potrebe hrišćanstva kako bi integracija sa paganskim društvom bila što bezbolnija. Takav je slučaj praznika pastira. Praznik je očuvan ali se promenio njegov zaštitnik – novi je bio podjednako  jak i bitan.  Sad je ulogu zaštitnika pastira i praznika zaljubljenih preuzeo sveti Valentin (koji je prema legendi pogubljen 14. februara – on  je pre smrti poklonio svojoj dragoj list u obliku srca na kom je napisao „Od tvog Valentina“). Neki se doduše pitaju otkud ideja da se zaštitnikom zaljubljenih proglasi zaštitnik epileptičara i umno bolesnih? Pa, ako se uzme u obzir činjenica da emotivno stanje zaljubljenih, bez obzira na njihov faktor inteligencije, pol i starost, na trenutke i podseća na psihički poremećaj, to i nije možda tako čudno :)

U pravoslavnoj tradiciji 14. februar je praznik svetog Trifuna – koji je između ostalog kao i Valentin, zaštitnik bolesnih i onih koje je zaposeo đavo. Vernici se mole Trifunu da ih čuva od zlih duhova, magije, te da im pomogne oko svakodnevnih stvari. S vremenom on je postao i zaštitnik zaljubljenih i ne sme se zaboraviti da je  Sveti Trifun pre svega zaštitnik baštovana i vinogradara pa samim tim i vina.

Kad smo vec pomenuli svakodnevne stvari - jedna od mojih velikih strasti je kuvanje. Volim vreme provedeno u kuhinji kada od raznoraznih činilo bi se nespojivih elemenata nastane jelo savršenog ukusa. Volim kulinarne eksperimente imajući u vidu da, sve dok je mozaik začina i sastojaka izbalansiran, moguće je napraviti od jela pravo remek-delo. Zato se ne plašim kombinacija slatko-ljuto-kiselo, i gulaš kuvam sa povrćem ali i sa jabukom a sve to je začinjeno miršljavim biberom i cimetom – naravno stalno vodeći računa o balansu. A onda na dan kad se slavi lepota ljubavi i vina pročitam gomilu naslova: Samo izdajice slave Velentina, pravi rodoljubi slave Trifuna! Ne Valentinu, da Trifunu! I očima mašte vidim kako moj idealni gulaš počinje da fermentira, kako je neko, zbog svoje zločestosti, ignorancije, a prvenstveno zbog površnosti i neznanja, u prirodan spoj ubacio šaku koprive i poremetio idealnu ravnotežu sastojaka! Zašto deliti i činiti isključive izbore umesto uravnoteženo spajati? Zar je tako teško zamisliti savršeno jedinstvo ljubavi i vina?

Iz moje poljske, da ne kažem severnjačke perspektive, teško je govoriti o vinu. Klima u Poljskoj ne dozvoljava odgajanje visokokvalitetnih sorti grožđa (samo u okolini Zelene Gore loza može da sazri, ali ni nju ne odlikuje visoki kvalitet), a samim tim proizvodnju vina. Naravno pravi se vino od jabuka, kupina i drugog voća ali to vino nije ni prineti srpskim vinima. Ipak o ljubavnom umeću – posebno kad je reč o poeziji možemo već sasvim ravnopravno pričati. Kroz vekove poljska književnost je iznedrila mnoge majstore ljubavne poezije čiji se stihovi do dan danas koriste za poruke prilikom praznika ljubavi.

Jedan od mojih omiljenih „ljubavnih“ pesnika jeste svakako Kazimjež Pšerva – Tetmajer (Kazimierz Przerwa – Tetmajer). Iza njega su ostale predivne erotske pesme poput Volim kada žena (Lubię kiedy kobieta) -  pesma je predivan opis ljubavnog čina prenesen sa svom nežnošću koje je sa sobom nosila poezija kraja XIX veka, Nepoznatoj (Tobie nieznajoma), Govori mi još.. (Mów do mnie jeszcze...), naravno Za Hanicu (Do Hanusi) – prelepa pesma namenjena velikoj pesnikovoj ljubavi, mladoj gorštakini koju je godinama voleo, ali koju nije mogao oženiti zbog pripadnosti različitim društveni slojevima, i na kraju pesma Tražim te, jedna od onih kojima se ja često vraćam:

Tražim te[1]

Tražim te – a kad te vidim,

pravim se, da te ne vidim,

Volim te – a kad te sretnem,

Pravim se, da te ne volim

Umreću zbog tebe – pre smrti,

Viknuću, da umirem slučajno...

Ovaj pesnik, osim po predivnim ljubavnim pesmama – veoma smelim za svoje vreme -  ostao je takođe zapamćen po svojim delima posvećenim lepoti planinskih predela Poljske (posebno Podhalu) i gorštačkom folkloru.

Često u trenucima sentimentalne nežnosti vraćam se pesmama Adama Asnika, Jana Lehonja, Boleslava Lešmjana, Antonija Slonimskog, prisećajući se perioda kada smo svi zbog neukrotive mladosti mislili da nam je svet na dohvat ruke. I zaista žalim što nema njihovih prevoda na srpski jezik da se poveća krug ljudi koji bi mogli uživati u lepoti nežnih reči i ljubavnih slika.

Volim da ti šapućem reči[2]

Volim da ti šapućem reči koje ništa ne znače

Osim što hrle do tvoga osmeha

Siguran da će tvojim usnama sve da protumače

I ne stide se svoje  brzine i greha...

I medju poljskim pesnikinjama ima pravih majstora ljubavne reči. Za mene najbolja od najboljih su Halina Pošvjatovska i Marija Pavlikovska – Jasnoževska.

Ovo je zapravo strast[3]

Strast je ono

o čemu je pevala violina

zatvorena u tamnoj futroli

u zagušljivoj

kao noć

unutar ljuspice svetla

obeležene noktima zvezdi

ona živi

u tvojim rečima od toplog nara

miriše na breskvu

sunce

uhvaćeno u zelenu mrežu drveta

zrela

nagnuta iznad izgorele trave

teži

ka mojim otvorenim dlanovima

a ja – zatvorena usta

na stranom jeziku učim

reči – tesne kao smrt

ljubav

Naravno spisak pesnika koji su vešto umeli veličati i slaviti moć ljubavi, slast poljubaca, tugu čežnje i rastanka jako je dugačak. Ja sam izabrale one najbliže mom senzibilitetu i želji da volim i budem voljena - želji koja je prisutna u svakom od nas – iako je neki vešto skrivaju. Čudna su došla vremena – mnogi od nas duboko skrivaju emocije i osećanja u strahu da ne budu ismejani i povređeni. Među nama ima sve više usamljenih ljudi koji se skrivaju pod hladnim maskama iako vape za malo topline.

Ja sam lično protivnik praznika ljubavi, žena i sl. Jer ljubav, žene, majke, očeve, decu i svu lepotu ovog sveta treba slaviti i veličati svaki dan. Ali pošto je 14. februar već iza nas, dok  se 08. mart bliži, spremila sam mali poklon... Vi drage moje dame imajte uvek u vidu poruku koju nam je majstorski preneo Aleksa Šantić, a Vi draga gospodo nemojte se stideti lepih nežnih reči:

Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

                                                                                                       Vaša Valentina :) 

---

[1] Kazimierz Przerwa – Tetmajer – Szukam cię, prev. Dagmara Luković

[2] Bolesław Leśmian - Lubię szeptać ci słowa, prev. Dagmara Luković

[3] Halina Poświadowska – Namiętność to jest to, prev. Dagmara Luković