MOJ SOPSTVENI GRADIĆ BELZ

MOJ SOPSTVENI GRADIĆ BELZ

http://www.youtube.com/watch?v=PSwtTo3bDf8

Čula sam kako su ovih dana mnogi gunđali na sneg, na vetar, na hirovito proleće koje nikako da stigne. I ja sam imala svoje učešće u tom opštem nezadovoljstvu. A onda sam morala jedno veče otići u radnju i odjednom, dok sam išla kroz parkić, doživela sam  „deja vu“ – bilo je isto tako belo, tiho, idilicno, žurila sam kroz isti takav parkić – samo što je to bilo skoro 2000 km odavde, a meni je bilo mnogo manje godina. Onda sam ugledala i drugu sliku: mali mraz, poput ovog sad, nas je štipao u obraze dok smo se kao sumanuti jurili oko crkve nakon večernjeg časa veronauke. Imali smo bezbrižnih 14 godina... Od tad do sad videla sam mnoga mesta, probala razne ukusne, iskusila razne stilove života, ali me ipak pojedini mirisi, zvuci, asocijacije koje traju ponekad samo delić sekunde stalno vraćaju u uspomene ne Pariza, ne Lisabona i ne Praga već malog gradića na severu Poljske, koji je toliko nebitan da ga na kartama uglavnom i nema, i za koji sam sigurna da ga uopšte ne volim! Ne volim, ali mi ponekad nedostaje. I tako, kad ga se zaista uželim, odem. A  onda posle dva, najviše tri dana shvatim, po ne znam koji put, da ja tamo više ne pripadam. Da više ne umem da tamo živim – da ne volim male, usnule, letargične varoši, da sam u međuvremenu postala ovisnik adrenalina i brzog života! Da volim veliki grad (moguće da je to neki kompleks deteta iz provincije, ali iskreno rečeno ni malo mi to ne smeta) - sa svom njegovom bukom i sveprisutnim haosom. Volim pomisao na sve mogućnosti koje pruža – od kojih naravno ne moram izabrati nijednu. Volim anonimnost među gomilom ljudi i volim „mrak“ velikog grada čija su glavna osobima vrišteća svetla reklama i koji naravno nema veze sa pravim mrakom.  Čudno je sve to – nedostaje mi grad koji ne volim, uživam u pomisli da imam na raspolaganju mnoge mogućnosti, na koje se ipak ne odlučujem, u potrazi za anonimnošću idem među gomilu! Čeznem za mirom, a privlači me njegova sušta suprutnost tj. veliki grad. Tražim ljubav ali od nje vešto bežim. Gde je tu logika? Ili je to možda ono što neki imaju na umu kada podrugljivo napućivši usta uz naglašeno treptanje izgovaraju „ženska logika“?

Dakle kome – čemu pripadam? Gomili ili samoj sebi? Onom što mi se čini da volim ili pak onom od čega bežim? Određuju li me moji strahovi ili ambicije? Da li genotip koji nosim u sebi zaista mora biti presudan za moju sudbinu? I da li uopšte postoji nešto što smo definisali „sudbinom“ ili je to samo opravdanje za našu lenjost i neuspehe? I da li je to uopšte bitno? I za koga? Naši nazovi sagovornici ionako nas ne slušaju, bolje od nas samih znaju šta smo hteli reći, zašto patimo od glavobolja, za čim u životu tragamo i gde je naše mesto na zemlji. Olako nas svojataju („ti si naša“, „ti si se s nama skroz srodila“ – i još sto drugih varijacija na tu temu) ne shvatajući da upravo ovim besmislenim izjavama pokreću u nama odbrambeni mehanizam i otpor. Da nisam zarobljenih konvenanasa i ponašanja kojeg se očekuje od kulturne osobe vikala bih na sav glas: „Nisam ja ničija! Svoja sam i samo svoja! Slušaj šta pričam! Gledaj govor mog tela! Prestani da mudruješ jer pojma nemaš o čemu pričaš“. Naravno nikad to neću učini jer se od mene „ne očekuje“ takva reakcija, jer sam ja „fina, staložena žena“ (o Bože kakve gluposti! Staložena žena!!) – kao i uvek osmehnuću se vrhovima usana i dok smirujem sevalice u očima reći ću „staloženo jer se to od mene očekuje“ – „Da, naravno“ uz jos jedan veštački, plastičan osmeh. Mudrica-Sveznalica će se samozadovoljno promeškoljiti u stolici, srknuti kafu i uputiti mi pogled iz serije „žao mi je što za razliku od mene ni o čemu nemaš pojma“. Primetila sam da ili ja ne umem da biram društvo ili na svetu ima sve više Mudrica-Sveznalica – napornih, punih sebe narcisa koji nam se unose u lice sa svojim autoritativnim stavovima na teme o kojima nemaju blagog pojma.

Dakle, gde je moj gradić Belz? Mislim da ni ja sama ne znam. Ali sam sigurna da ako ga nekad nađem odmah ću ga prepoznati. Za sad tragam za njime i čeznem. Možda bih ipak mogla ubrzati stvari? Možda bih mogla da pokušam da ga sagradim sama? Onako po mojoj meri? Možda ću tad dobiti odgovor na pitanje gde pripadam i u čemu je zapravo suština mene same...

http://www.youtube.com/watch?v=kbmI1JZw6e4