DIJANA

DIJANA

http://www.youtube.com/watch?v=XC4asg5VGkY

Idem polako. Koračam oprezno. Tumaram u mraku pazeći da se ne sudarim sa nekim uspomenama koje želim zauvek držati uspavane i duboko zatvorene u kutiji. Volim noć. Tad je ogledalo samo glatka hladna površina i ne postoji opasnost da ću se suočiti sa sopstvenim pogledom. Danju ga obilazim širokim lukom. I sopstveni pogled , i ogledalo. Volim noć. Čula su mi tad izoštrenija. Ne samo predmeti već i reči, čak i one neizrečene, poprimaju skroz druge oblike. Mirisi su gušći,  zvuci dopiru sa svih strana. Sećanje doseže dublje. Idem polako ka regalu. Ne treba mi svetlo da bih pronasla ploču sa muzikom koja otvara bravu moje duše, ne treba mi svetlo da dohvatim onu knjižicu, da je otvorim baš na onoj strani. Osluškujem noć. Čini se da se ne razlikuje naročito od ječerašnje, pa i nakjučerašnje. Osluškujem sebe. Sve je kako treba: prava „ja“ je duboko sakrivena, zakopana ispod nebitnih slika i jos manje važnih reči i gestova. Sve to upakovano u lep šareni omot koji privlači poglede mnoštvom boja izazivajući oduševljenje tom raznobojnom površinom, te niko i ne posumnja da je to savršeno maskirno odelo jednog malog uplašenog kameleona. Sad virim još dublje. U stvari i ne moram da virim, znam šta je tamo. Bezglasno šapućem „I ništa više. Samo malo cveća. I jedna reč zlatna i poveća. Skrivena u papiru leži u omotu – možda će biti od koristi još jednom u životu[1]“ . Ponavljam polako, dovoljno glasno da reči poprime konkretne oblike... da ... volela bih da bude od koristi.

Na trenutak zaboravljam na reči. Moja se čula usredsređuju na saksofon. Ovo će biti duga noć. Sedam na pod. Zatvaram oči i prepuštam se milovanju muzike. Upijam svaki zvuk. Celo moje „ja“ želi da se vreme zaustavi. Da ostanemo samo saksofon i ja. Moje umorne misli počinju da usporavaju, smiruje se dah, napetost napušta mišiće. Sad me ne vidi niko. Mogu skinuti masku jer ne postoji opasnost da će grimasa na licu ili sjaj u očima odati šta zaista osećam i koliko sam ranjiva. Muzika je toliko blagotvorna. Moja usta nisu više stegnuta od bola. Smeškam se vrhovima usana. Ja dneva i ja noćna – toliko različite, a ipak sestre bliznakinje. Malo ko je dovoljno vešt da to primeti. Da shvati da je ona dnevna samo bled negativ one noćne. Da li neko bar naslućuje da je ona noćna prelep poljski cvet dok je dnevni kostim izveštačene ruže koristan samo zbog bodlja? Smejem se grohotom u sebi – u sebi da ne bih poremetila savršenu simbiozu mraka i saksofona - kakva sjajna varka!  Svi trče oko ruže ne sluteći performans! Rane prste na oštrim trnovima u želji da uberu jednu od mnogobrojnih i tako sličnih jedna drugoj ruža ne primećujući skriveni među bodljama nezaboravak. Jedinstveni. Jednostavan. Jak. Harmoničan. I tako delikatan. Moje misli lebde u ritmu ove  senzibilne muzike.  Htela bih da pitam, ali nemam koga. Ljudi volje sjaj i raskošno bogactvo. Pa makar bilo i lažno. Ima mnogo pitanja. Bez odgovora. Da li to mrak ne dozvoljava da uvidim odgovore? Pa čemu onda pitanja? Mrak je gust. I mekan. Kao ćebe. Kapci postaju sve teži, muzika sve udaljenija, misli sve sporije, pitanja nebitna. Važno je ostati na putu i koračati napred. Na vreme vratiti masku i plašt. Zaštiti sve dragoceno što svet ionako ne ume prepoznati. Čuvati nezaboravak da go niko ne zgazi, da mu ne iščupa latice, ne dozvoliti da uvene. I dok san ne dođe ponavljam nečujno:  „I ništa više. Samo malo cveća. I jedna reč zlatna i poveća. Skrivena u papiru leži u omotu – možda će biti od koristi još jednom u životu“ ... da ... volela bih da bude od koristi ... volela bih da bude od koristi.

---

[1] Marija Pavlikovska – Jasnoževska – Magija poljubaca

ŻAD

ŻAD

Zmierzch powoli przechodził w noc. Ciepłą letnią noc. Przez okno dobiegały odgłosy wielkiego miasta. Lubiła wielkie miasta. Pozwalały zachować anonimowość, a jednocześnie dawały złudę iż samotność jest daleko stąd.  Swoje wielkie miasto lubiła szczególnie. Jej serce biło jego rytmem, jej oddech był miarowy gdy serce jej miasta biło miarowo… Miała wrażenie, że mieszka w tym mieście od wieków. A przecież mieszkała tu zaledwie od dwudziestu lat. Ale coś jej mówiło, że jej przygoda z tym miastem rozpoczęła się dużo wcześniej… może w innym życiu?...

Kim była? Czasami wydawało jej się, że jest ptakiem uwiezionym w ciele kobiety. Innym razem stojąc przed lustrem widziała jedynie małą głupią ćmę, którą już tylko centymetry dzieliły od ognia. Czasem myślała o sobie, jak o sarnie, która wpadła we wnyki. Czasem wydawało jej się, że nosi w sobie moc Hekate… a były dni gdy czuła się niczym Artemida…  Czasami miała wrażenie, że w jej ciele kłębią się wszystkie jej wcielenia naraz, że jest bliska … odpowiedzi kim jest naprawdę…

Poranek…

Brzask. Pękają żelazne obręcze ciemności. Ale miasto wciąż śpi. Jego równy oddech jest niemalże namacalny. Oddycha głęboko, miarowo. Tylko, gdzie niegdzie w oknach już – a może jeszcze - palą się światła. Jest tak cicho. Trudno się nie uśmiechnąć na myśl co stanie się z ciszą za dwie godziny… w Kairze poranną ciszę gwałci śpiew muezina. W jej mieście tramwaj jadący tak blisko okna, że trudno się oprzeć wrażeniu, że parkuje prosto w jej śnie. Parkuje? Przejeżdża przez jej piękny sen bez pardonu go rozrywając na strzępy. Próbowała ratować swoje piękne sny budząc się na dwie minuty przed tym nim stary tramwaj wtoczy się na stare szyny biegnące tuż obok jej kamienicy. Ale gwałt pozostaje gwałtem – bez względu na to kto go zadaje…

Czy to możliwe, że jest jedynym przechodniem na deptaku? Czy to możliwe, że udało jej się złapać deptak dopiero szykujący się do przyjęcia tysięcy nóg. Jest trochę rozczarowana – wydawało jej się, była przekonana, że jej miasto nie zasypia nawet na chwilę…

Ona sama też niewiele spała. Jej sen był niespokojny, czujny. Czasami przychodziło jej do głowy, że, w którymś poprzednich wcieleń musiała być wojownikiem i po tym właśnie czasie pozostała jej czujność snu.  Śniła często i gwałtownie. Bała się niektórych swoich snów. Wierzyła, że niektóre z nich są zwiastunami… nie wiedziała tylko czego. Kiedyś o mało we śnie nie umarła. Była o tym przekonana. Siadła na krześle obok swego łóżka i przyglądała się pogrążonemu we śnie swojemu ciału. I wiedziała, doskonale widziała, że jeśli natychmiast całą siłą swej woli nie zmusi swego ciała do obudzenia się, to nie obudzi się już nigdy. A przecież nie mogła sobie na to pozwolić. Miała jeszcze tak wiele do zrobienia...

Pierwsze promienie słońca zdobywały wciąż bardzo opustoszały deptak. Nie mogła się nie zdziwić. Nie znała go w tym wydaniu. Pusty, nierozpalony do niemożliwości gorącym słońcem… teraz dopiero, gdy jej uwagi nie odciągały setki pędzących w szaleńczym tempie  przechodniów, mogła w pełni docenić jego urok. Stąpała powoli i dostojnie rozkoszując się tym, że ma go tylko dla siebie. Stąpała ostrożnie, by nie zburzyć dziewiczości poranka… Przez ułamek sekundy nie mogła się oprzeć wrażeniu, że już kiedyś kroczyła w ten sam sposób, po tym samym deptaku, choć wtedy nieco inaczej wyglądał – zresztą ona też. Kiedy to mogło być… jej charakterystyczna długa suknia… czyżby deja vu?                                       Ten poranek stanowił cudowny moment intymnego wręcz obcowania z jej miastem. Nikt nie zakłócał  tej niezwykłej chwili zespolenia z miastem, które nagle nabrało zupełnie ludzkiego wymiaru. Wiedziała, że może to trwać zaledwie ułamek sekundy, jeden krótki urywany oddech – potem czar prysł. Nie mogła się nie uśmiechnąć. Dlaczego? Przyszło jej do głowy, że należy do grupy wybranych. Nielicznej grupy tych, których zmysły są bardziej wyostrzone, na momenty odbierających na nieco innej frekwencji niż „zwykłe odbiorniki”. Niektóre zapachy, dźwięki, obrazy miasta wywołujące całą gamę jej odczuć i wrażeń dla innych były nieosiągalne. Zresztą ona sama nie umiała jasno opisać tego co czuje i co widzi. Oczywiście tych chwil nie było wiele – ale tym bardziej były drogocenne. Czasami jeden dźwięk, wirujący płatek śniegu czy kropla deszczu spływająca po oknie zatłoczonego tramwaju sprawiała, że przed jej oczyma otwierały kadry z filmu, który był jej życiem – w chwili trwającej nie dłużej niż mrugnięcie wracała do czasów, do sytuacji, do osób, z którymi była, gdy deszcz tworzył identyczne wzory na szybie, gdy cisza brzmiała dokładnie tak samo, gdy ludzie byli tak samo zmęczeni… Flash back I już sama nie wiedziała czy burzy boi się ona sama czy może czuje strach swojej babci, która często opowiadała o tym strachu. Czy wewnętrzny niepokój, który odzywał się w niej za każdym razem, gdy słyszała wycie karetki jest jej niepokojem czy też właśnie wdarła się w głąb innej duszy i obcego niepokoju.

Bawiła się słuchając co „obcy” mówią o jej mieście – „jest takie chaotyczne… jest takie staroświeckie… jest takie nieobliczalne… jest tak źle zorganizowane… jest takie zatłoczone… jest takie zaściankowe…. w ogóle jest niepodobne…” Czy tak samo postrzegają i żyją całe swoje życie? Powierzchownie, schematycznie , według wzorów przyjętych przez takie lub inne przewodniki? Czy na co dzień też nie są w stanie dostrzec uroku  tego, co się w nie mieści w ogólnie przyjętych definicjach stanowiących kierunkowskazy w naszym życiu i szablonach narzuconych nam przez innych? Czy chaotyczne nie może być piękne na swój sposób? Czy staroświeckie nie może być urokliwe? Czy nieobliczalne nie może być pociągające?

KODICIL 2012. GODINI

KODICIL[1] 2012. GODINI

Vreme brzo prolazi – što i nije neka velika tajna, posebno za sve koji jure datume, termine, rokove. I eto prošlo je svega 365 dana i sačekala nas je naredna Nova godina. Ako verujemo mudrim precima i nihovoj filozofiji ona koja odlazi treba da ostavi na nama trag u vidu novih iskustava i veštine izbegavanja jednom napravljenih grešaka. Po svemu sudeći ja sam ipak izuzeta iz ovog pravila plemenskih mudraca jer ne samo ne učim na greškama već se stalno uvaljujem u iste neprilike i zaplete čiji se ishod veoma lako može pretpostaviti već na početku i samo ja odbijam da to shvatim, svaki put naivno verujući u bajke i filmove sa happy endom.

Ovih dana mi stižu čestitke sa raznih strana sveta. Svaka me podjednako obraduje: neka zbog prelepe slike, druga zbog upućenih, nekonvencionalnih želja, još neka zbog pošiljaoca koji se eto, iz čista mira setio da nekad davno upoznata i dugo neviđena poznanica proslavlja praznik. Pomislila sam tad da bi bilo lepo da se ne samo svakom ponaosob zahvalim već i da ja poželim nešto svakome ko će odvojiti malo vremena i imati dovoljno volje da ovu moju malo dužu čestitku pročita.

Ja bih da poželim svima sve to što i sebi želim. I to ne zato što sam sebična već mi se to čini nekako najpravednije -  ipak svako sebi najbolje želi! Svim svojim dragim prijateljima želim da ih okružuje prava umetnost i da imamo snagu da potisnemo sav kič i da se oslobodimo šunda. Da imamo vremena za odlazak u bioskop kad traju festivali umetničkog filma i to ne samo velikih kinematografija već i onih koje nisu toliko izvikane pa ipak ne manje veličastvene. Da steknemo naviku, umesto da zurimo u neki bezvezan film koji je naša tv kupila samo zato što je bio jeftin i koji u suštini vređa naš ukus i estetiku, da učinimo malo napora i među cd-ovima nađemo na primer Čokoladu sa sjajnom ulogom Žulijet Binoš, Alfreda Moline i Džonija Depa, gde se u suštini ne zna u čemu pre uživati: odličnoj glumi ili fascinantnoj muzici (www.youtube.com/watch?v=S0u4GLUjUsg) ili mirisu čokolade jer se za vreme gledanja filma ne možete odupreti utisku da vas miris čokolade okružuje sa svih strana. Moja sledeća filmska želja za vas a i za sebe je naravno Čudesna sudbina Amelije Pulen, nežna priča ispričana kroz glumu Audrey Tautou i  Matje Kassovica, gde sam svaki put u dilemi da li da dam prednost slici ili muzici (www.youtube.com/watch?v=WYGFNjEL7Jw). I ako preostane vremena i volje za provod ispred ekrana jedan odličan poljski film Jasminum u režiji jednog od vodećih savremih reditelja Jana Jakuba Kolskog. Film se sjajno uklapa u prazničnu atmosferu jer je ne samo prožet nekom vrstom unutrašnjeg mira već i nosi univerzalne poruke i za svako društvo, i svako vreme.

Želim vam takođe da ne bežite od teških i komplikovanih filmova pravdajući se glupom rečenicom „svakodnevica je toliko teška i ružna da ne mogu još i da gledam takve filmove“. Treba da ih gledamo, da se stalno i uvek prisećamo šta sve čovek čoveku može da uradi, koju nepravdu možemo naneti jer smo malicionizni, površni ili zatvoreni u začaranom krugu navika, stereotipa i šablona. Nemojmo bežati od filmova kao što su Ruža Vojteka Smarzovskog, Tajna njenih očiju (El secreto de sus ojos) Huana Hose Kampanele ili Umetnik (The Artist) Mihaela Hazanaviciusa.

Želim nam da uprkos sivilu svakodnevice i umoru koji neizbežno prati radne nedelje nadjemo u sebi snagu za odlazak u klub gde se svira dobar džez (Ptica i sjajni „stari momci“, Jazztoran i band predvođen Sašom Sopčekom, Rakija bar sa Milanom Petrovićem u glavnoj ulozi), dobar bluz i kantri (Triangle i slatka svirka 21.12.), ili možda Akademija 28. Ili još nešto sasvim drugo - neko mesto koje budi čula i uspomene, pokreće emocije, dokazuje da nismo mrtvi automati programirani na „kuća – posao“. A za kućnu varijantu cd-ovi: moj izbor – Telling Stories uz sjajan glas Tracy Chapman, Ballad for Eddy i nikad bolji saksofon Eduarda Sadila i kao šlag na tortu cd grupe Madredeus naslovljen Movimento. U petak uveče obavezno Metamorphoses u izvođenju Bester quartet. U stvari svaki cd ovde pomenutih izvođača je sjajan dok su ovde navedeni moji subjektivni izbori. A za sve koji govore poljski prava poslastica u vidu cd-a Artura Andrusa „Mysliwiecka“ (moja omiljena pesma www.youtube.com/watch?v=faHwAc4N00U).

Želim nam da imamo vremena bar za povremene susrete s dragim ljudima i da se razgovori s njima ne svedu na jadikovanje kako je sve skupo, kako nemamo novca, kako se teško živi, već da nađemo volje za priču na primer o lepom proleću, želji za novim saznanjima, jelima koje smo probali i sjajnim knjigama koje smo pročitali. To je moja sledeća želja – da se vratite knjizi, da ne ostajete na čitanju dnevnih novina, koje sve više liče na žutu štampu (koga je zaista briga s kim spava ova ili ona grand kičerašica ili šta je nalupetao ovaj ili onaj kvazi ministar?!), već da spremajući se za polazak na posao ubacite u torbu knjigu koju ćete moći da čitati u prevozu, u pauzi, čekajući na red kod lekara, da pre spavanja, mesto da gubite vreme na turske mućkalice pređete bar par strana knjige što će umu značiti koliko telu fizičke vežbe (te iste toplo preporucujem).

Odužio se nekako ovaj spisak mojih želja za sebe i prijatelje. Za kraj još nešto skroz subjektivno, što ima veze za mudrušću drevnih ljudi i mojom ličnom nepopravljivošću. Želim pre svega sebi, a time, kao što rekoh i vama, da naučim izbegavati već jednom počinjene greške. Želim da i ja meni drage osobe naučimo da cenimo sopstveno vreme i da ga ne rasipamo na ljude koji ga ne zavređuju. Da savladamo veštinu odbrane od ljudi „energetskih krpelja“, da postanemo svoji gospodari umesto da robujemo besmislenim društvenim normama, malograđanskim šablonima i za nas same beznačajnim ritualima.

I želim vam sve to što vi sami želite. Ono o čemu pričate, ono o čemu samo bajažljivo  razmišljate i na kraju i ono što se čini nedodirljivim, ali biste ga ipak želeli imati.

Od srca u 2012 za 2013.

D.

---

[1] Kodicil (lat. codicillus – dodatak uz testament) – prenesen iz pravne terminologije naziv završnog dela književnog teksta, koji ima oblik poslednje volje, često izražene na duhovit način. 

JASNA

Priča iz ciklusa PORTRETI

JASNA

Gledala je oko sebe pomalo zbunjeno. Tad je osetila umor. Ne fizički već onaj umor koji nose na leđima svi oni kojima nije stran osećaj odgovornosti za ceo svet. Prošlo joj je kroz glavu da joj je duša umorna, da joj je upravo ponestalo snage za dalju borbu, pa čak i koračanje koje donosi napredak i promenu. Osetila je još nešto. No ovaj put se radilo o osećaju fizičke prirode. Ispod zatvorenih kapaka otele su se dve slane kapice i kližući niz obraze nalazile su sebi bolan, pekući put koji se širio ka bradi pa je... nestajao? Ne! Nije nestajao! Menjao je samo formu prelazeći od fizičkog ka apstraktnom, ne manje bolnom jer je sad od dve slane nebitne stazice na obrazima tuga pucala sitnim iglicama čije je ubode osecala svuda: u srcu, grudima, glavi, dlanovima. U tom momentu je shvatila da je pogrešno protumačila uzrok i razlog. Fizički izraz boli bio je upravo odsjaj onog što se sad dešavalo u njenoj glupoj duši, koja nikako nije htela da postane poput mnogobrojnih drugih duša: bezosećajna, hladna, pakosna, polumrtva.

Svaki treptaj oka donosio je novu slanu kapljicu.  Zatvorila je na trenutak oči jako stiskajući kapke u nadi će  je to zaštiti od osećanja koja naviru. Potom je pogledala u prozor, gde je kap vode klizila niz staklo. Jedna, druga, treća, dvanaesta, sto dvanaesta.

Kao i po njenim obrazima – isto je klizila kap vode, prva, pa odmah druga, treća, dvanaesta, sto dvanaesta. Ove kapi na njenim obrazima bile su slanog ukusa. I pekle su kao vatra. One na prozorima spirale su s prozora prljavšinu. A one na njenim obrazima? Da li su išta ispirale? Da li su išta rešavale? A možda su samo odavale njenu slabost?

Pogledala je s tugom u ogledalo. Koliko li je samo napora koštalo da savlada podrhtavanje usana! Sve češće nije umela da vlada sopstvenim emocijama. Njeni koraci su postajali sve teži, a na san je trebalo čekati sve duže i duže. Zagledala je pažljivo u ženu koja ju je posmatrala iz ogledala: u njenim očima je bilo razočarenje i sagorelost. Da li to to moguće da je to ona? Jasna? Razočarana i sagorela? Prevarena i napuštena? Prevarena od sebe, napuštena od odnog kojeg još i nije upoznala? Osećala je nemoć. Zbrku. Do te mere da ne nije znala na kom jeziku bi želela da formuliše svoje misli. Uvek je živela na granici više jezika i više kultura. Sad celoj zbrci upravo i doprinosi i činjenica da više nije sigurna na kom jeziku su njene misli preciznije, celovitije, jasnije. Očito je došlo vreme kada treba da redefiniše svoj put.  Shvatila je da već duže vreme primećuje ono što joj  ranije bilo nebitno, a ono drugo što se činilo kao neka smernica sad postaje nevažno. Volala je da posmatra ljude oko sebe. Pokušavala je da odgonetne njihovu prirodu, njihove sudbine. Pokušavala je da uhvati pogled – i ugledavši u njihovim očima prazninu, utučenost, predaju svaki put je bila podjednako zaprepašćena. Retko kad i sve ređe i ređe, viđala je oči u kojima je bio sjaj i neskrivena želja da se dodirnu zvezde.

A ona, Jasna? Pobogu, zašto govorim o sebi u trećem licu?! Zašto nemam petlju da se suočim sa sobom i otvoreno pitam: A ja?! Kakva sam ja? Koje sam prilike proćerdala?! Koga sam zgazila, a koga u svojoj sujeti nisam čak ni primetila?! Koje su moje neskrivene želje? A koje su skrivene? Kakve su moje oči? Imaju li sjaj? Kakav je? Da li odaju ono što pokušavam sakriti?

Pokušavam da spoznam sebe. Kakva sam? Je sam li samo ja ili me ima više? Skroz različitih, a ipak sličnih? U stvari ko sam ja? Zavijutak nerava ili slobodna ptica? Ja bih i dalje, uprkos svemu što me tišti da idem bosa. Htela bih da poletim visoko, visoko! Ali očigledno je moja želja za letenjem mnogo slabija od malograđanskih šablona iz kojih se ne umem isčupati!

Slegla je ramenima i poslala nonšalantan pogled onoj u ugledalu: zašto da pričam ako ti ionako sve to znaš? Iste smo: tužna, pomalo izgubljena, pomalo nesrećna bića ispod spoljne, šarene glazure, zar ne? Čemu cela ta priča kad još nismo zrele da bilo šta promenimo.

Izašla je na terasu. Podigla je lice ka nebu. Stajala je par minuta nepomično uživajući u teškim kapima kiše koje su zaposele njeno lice i vetru koji je besno mrsio njenu kosu. Suze i kapi kiše sjedinile su se u jedno i donele olakšanje umornom od letnje žege gradu i umornoj od neveselih misli duši. A kad se kiša osuši sve će doći na isto. Samo će Jasna biti opreznija dok gleda u ogledalo ne bi li ponovo presrela oči One druge – oči koje odaju njene najskrivenije tajne. Čije?