O JEDNOM KRATKOM PUTOVANJU

O JEDNOM KRATKOM PUTOVANJU

Da sam slikar imala bih neponovljivu priliku da naslikam pravu poljsku jesen odnosno da sam pesnikinja napisala bih predivnu pesmu o magli koja ljubi grad... U Varšavi me je sačekala užasna magla, hladna i vlažna. U startu je zarobila ne samo moj pogled već i celu mene. Dakle nije nimalo lako biti Alisa – nadam se samo da „njena“ magla bar nije bila hladna. Ko se ikad našao po takom vremenu u Poljskoj znaće o čemu govorim i može zamisliti novembarsko jutro kada s vremena na vreme dune vetar toliko hladan da se krv u venama zaledi, a sitna, sitna kišica koja „potpomaže“ maglu dosadna je i neprijatna poput komaraca. Poljaci zovu takvo vreme: barowa pogoda(barsko vreme): namenjeno samo da se sedne u nekom polumračnom baru, naruči piće i izvuče iz dubine duše neke bolne (po mogućnosti ljubavne) uspomene pa provede ceo dan za šankom.  

To je bila Varšava. Vroclav je pokazao lepše lice poljske jeseni i poklonio mi je prelep suncan dan. Vroclav sam otkrila tek pre par godina. Tad sam pomislila po prvi put da je to grad  gde bih volela da živim – ovo je grad po mojoj meri. Ravan, sa velikim prepoznatljivim gradskim jezgrom, čaroban sa svim svojim prelepim šarenim zgradama. Po meni je Vroclav najurbaniji poljski grad. Ima tu mnogo stvari koje vredi pogledati i mnogo mesta na koje vredi otići. Jedno od njih (i jedno od mojih omiljenih) jeste jevrejski restoran Mleczarnia (u doslovnom prevodu Mlekara). Atmosfera je neverovatna. Ne možeš se odupreti utisku da u trenutku kad zatvoris vrata ulaziš u neki drugi, paralelni prostor i vreme. Ne umem rečima opisati emocije koje taj restoran budi. Nekako je nestvaran kao i sve u njemu – pa i veoma intenzivan miris cimeta koji nadražuje sva čula. Zatekla sam se tamo pre godinu ili dve jednog kišnog jutra. Kiša je lila kao iz kabla. Restoran ionako polumračan bio je tog jutro mračniji nego ikada. Po zidovima su igrale senke koje su bacali plamičci upaljenih sveća. Mirisala je vlaga. Činilo se da je žamor razgovora pomešan sa poluglasnom muzikom nekako organski spojen za mesto. Čuje se nekoliko jezika – društvo iza mene naizmenično koristi engleski, španski i portugalski. Ne mogu da odolim da ih ne pogledam. Okrećem se polako. Sliku je dopunio jedinstveni osećaj. Bilo je poput nekog veoma jakog flashback-a! Prelepa Crnkinja, miris kise, prigušena muzika i... plantaža trske! Da li je to scena iz nekog filma? Možda iz nekog prošlog života? Ili možda samo delić sekunde projektovan pod utiskom polumračne sobe, portugalskog jezika, prigušene muzike i mirisa đumbira pomešanog sa mirisom voska? Ne znam... bilo je jako - nikad pre i posle doživljeno. Od tad svaki put kad sam u Vroclavu idem u Mlekaru u nadi da će se ono predivno snoviđenje ponoviti...

Ovo neće biti dug boravak. U suštini volim kratka putovanja – ne stigne da ti u jednom mestu bude dosadno, a eto već ideš dalje. Utisci i uspomene su jake...ne rasplinu se u vremenu. I bez obzira na kratkoću boravka čak i u poznatim mestima moguće je otkriti nešto novo. Ovaj put je to bilo jedno staro jevrejsko groblje – nisam sigurna koliko se o groblju može reci da je lepo, ali je ovo bilo upravo tako. Dok sam šetala među, uglavnom, zapuštenim grobovima pomislila sam da do sad nisam shvatila koliko lepa može biti seta. Jer je lepota ovog mesta bila skrivena upravo u osećaju tuge koja je bila svugde – pa čak i u vazduhu. Dan je bio pomalo maglovit (da, da – sustigla me je magla i u Vroclavu!). Bilo je tako tiho – tišina je bila nekako gusta pa se na momente nisam mogla odupreti utisku da ako poželim mogu da je dodirnem. Šetala sam među alejama i razmišljala da sam se upravo našla u jednom velikom gradu koji je zarobio tela mnogih generacija, razmišljala sam o tome gde su sad njihove duše. Da li i dalje u Vroclavu ili su možda skroz negde drugde – Krakovu, Lodju, Jerusalimu? Jedan zaboravljen grad, prikriven opalim lišćem, zagrljen maglom. Neki su grobovi imali imena i datume, drugi samo brojeve – to su verovatno bili oni najsiromašniji, oni imućniji imali su ispisana imena i datume (danas tako nebitne!), dok su bogataši sebi osigurali male kapele. I čemu sve to? Sto pedeset godina kasnije podjednako su zaboravljeni, izgubljeni u sećanju. Nestali su. Nekad su mnogi od njih kreirali svet a sad neko šeta među njihovim grobovima i ni o čemu nema pojma, a jedino što može učiniti jeste da se zamisli kako je vreme prolazno.  Bilo mi je žao što me je hladnoća brzo oterala sa tog mesta gde se vreme zaustavilo – izašla sam nekako razočarana što nisam ugledala ono sto sam podsvesno od početka očekivala – žene u dugim haljinama koje nose male kišobrane, gospodu u odelima sa produzenim sakoima i  šeširima na glavi. Na groblju sam bila samo ja, koja se u svojoj modernoj jakni i sa Prada torbom totalno nisam uklapala u „život“ tog umrlog mesta pa nije ni čudo sto sam se u jednom momentu i osetila kao uljez. Kasnije, ceo dan sam bila pod utiskom tišine koju sam doživela, sve mi se činilo toliko bučno i neumesno, toliko grubo i nepristojno prema onom skrivenom iza visokog zida „zaboravljenom gradu mrtvih“. Napravila sam čak i par slika – ali su one samo „ravne površine“ viđenog, bez dubine onog sto sam osetila.

Vroclavski izlet pamtiću još po nečemu - koncertu škotske bluz grupe Gerry Jablonski and The Electric Band. Koncert je bio sjajaj! Ali je doživljaj bio neverovatan ne samo zbog odlične muzike. Na sceni 4 muzičara – a u publici nas četvoro! U početku je sve to izgledalo skroz čudno i pomalo sablasno – no muzičari su bili pravi profesionalci te su odsvirali koncert kao da je u publici nas 4000! Još mi se nikad nije desilo da sam dobila koncert maltene samo za sebe! A svirali su tako dobar bluz!

Vroclav nudi mnoge različite sadržaje. I za klasične ukuse i za one malo avangardnije. Ko pažljivo pregleda ponudu shvatiće zašto se o Vroclavu sve češće kaže da je kulturna prestonica Poljske odnosno zašto ovaj grad konkuriše ze zvanje Evropske prestonice kulture u 2016 godini. A ja? Pošto vreme brzo prolazi, a zadovoljstva uglavnom kratko traju i moje malo putovanje je gotovo. Sad ću ga spakovati u koferče sa uspomenama, a u narednih par dana isplanirati novo.