TOPLA PRIČA O HLADNOM BALTIKU

TOPLA PRIČA O HLADNOM BALTIKU

Baltik nije ni toplo ni pitomo more. Istini za volju nije ni naročito slano. No, ipak je more koje se ume uvući duboko pod kožu. Ko je imao priliku da bar jednom prošeta baltičkom obalom, da mu zlatni, topli (a jos češće gladan) sipkav pesak obgrli stopala dok se galebovi nemirno dozivaju ili da vidi pravu buru, bes vodene stihije, poželeće da se još bar jednom vrati, pa još jednom, i još jednom, i tako u beskraj.

Ima par stvari koje su neraskidivo vezane za Baltik i samo za njega.

Baltičko zlato - ćilibar

Više puta sam videla čuđenje sagovornika kad sam pričala gde i kad se može naći ćilibar. Onda bih čula neizostavno pitanje: „Pa otkud to? “

Dakle, gde i kad? Najbolje u jutarnjim satima, odmah posle bure. Treba polako ići duž obale i pažljivo posmatrati mesto, liniju gde talasi dolaze do kopna pa se nazad uvlače u more: baš tu se mogu naći komadići – i manji, a ako imaš sreće i veći – ćilibara. Treba reagovati munjevito jer ako ste mislima na nekom drugom mestu talasi će oduzeti ono što su vam upravo darovali. Baltički ćilibar je organskog porekla i nastao je pre bar 40 miliona godina. Ćilibar je zapravo skamenjena smola iscurela iz ispucalih grana drveća i panjeva.

Na baltičkim plažama se najčešće može naći žuti ćilibar – mnogo ređe crvenkast i zelenkast. Koliko je prozračan zavisi od količine mehurića vazduha koje se u njemu nalaze. Najdragoceniji komadići su oni sa zarabljenim mušicama i biljkama.

Najveći komad ćilibara ikada nađen na baltičkoj obali bio je težak 9,5 kg.

Ćilibar se koristi u razne svrhe – za prelep i veoma skupocen nakit, ali i u medicinske svrhe. Veruje se da ogrlice od ćilibara sprečavaju glavobolju i grlobolju, dok savremena litoterapija preporučuje da se od njega pravi alkoholni napitak koji je od velike koristi u lečenju štitne žlezde, bolesti grla i promuklosti i na kraju od velike je pomoći u lečenju reume. Koristi se takođe u izradi kozmetike.

Kada uzmete ćilibar u ruke odmah ćete osetiti njegovu toplinu – protrljan rukama počinje da prelepo miriše.

Ćilibarska odaja

Sa baltičkim ćilibarom vezuje se još jedna priča – istorija nestale tokom II svetskog rata Ćičibarske odaje. Ćilibarska odaja je zapravo kompletno opremljena soba čiji je enterijer u celini napravljen od ćilibara. Opremu je kod gdanjskih zlatara 1701.god. naručio Fridrih I. Radovi su trajali 11 godina. Sobu je osmilio majstor ćilibarskog zanata Andreas Šliter dok su se izradom bavili prvo Gotfrid Volfram, a kasnije dva druga zlatara iz Gdanjska tj. Gotfrid Turau i Ernest Šaht. Napravili su pravo remek-delo: sobu dimenzija 10,5 x 11,5 čiji su zidovi bili prikriveni veoma pažljivo odbaranim i obrađenim komadićima ćilibara koji su se ređali u reljefe i grbove, figure i figurice. Kada je Petar I Veliki ugledao odaju tokom posete Pruskoj ponestalo mu je daha od oduševljenja, te mu je Fridrih Vilhelm poklonio odaju u znak prijateljstva i upravo sklopljenog saveza. Odaje je prenesena u Sankt Peterburg, gde je prvo smeštena u Letnjem pa u Zimskom dvorcu. Odaja je kasnije proširena za nameštaj, ogledala i kandelabre. Carica Elizabeta je 1755.god. prebacila Ćilibarsku odaju u dvorac u Carskom selu.

Nažalost, Ćilibarska odaja nije oduševila samo careve već i fašiste. Nemci su je ukrali 1941. godine i u kutijama prebacili u Kraljevski grad (danas Kalinjingrad), gde su je držali do 1944. Tad je odaja evakuisana – ponovo je upakovana u kutije i sakrivena u lagumima zamka. Ovde joj nestaje trag.  Kada je Crvena armija u aprilu 1945.god osvojila zamak odaje nije više bilo. Postoje razne teorije o sudbini Ćilibarske odaje. Za njom su godinama tragali radnici poljskog, nemačkog (istočnog i zapadnog) i sovjetskog ministarstva kulture, pripadnici specijalnih službi i hiljade amatera. Korišćene su usluge vidovnjaka i radijesteta.

Pričalo se da Ćilibarska odaja može biti sakrivena na raznim lokacijama u Poljskoj (npr. Krakovu), u Kraljevskom gradu. Tražena je na nemačkom brodu Vilhelm Gustlof koji je potopljen na Baltiku 1945., priča se i da je odaja bila premeštana avionom koji se srušio u jezero blizu Rogoba ili da je potopljena u nekom od finskih jezera. Neki kažu da je potopljena u Baltiku. Nije isključeno ni da je Ćilibarsku odaju progutala vatra za vreme požara Zamka u Kraljevskom gradu koji su bombardovali saveznički avioni ili za vreme napada Crvene armije u aprilu 1945.godine.

Kopija Ćilibarske odaje koja je stavljena na uvid 2003.god (radovi na rekonstrukciji su započeti još 1979.god. i njena izrada je koštala 11,5 mln dolara!) nalazi se u dvorcu u Carskom selu.  

Avanturisti ne odustaju i i dalje tragaju za originalnom Ćilibarskom odajom, verujući da ipak nije uništena. Možda će ovaj tekst inspirisati još nekog ko će krenuti tragom odaje i imati više sreće od drugih?

Poljske Bele planine ili O pokretnim dinama

Prava baltička osobenost jeste živ pesak odnosno pokretne dine koje se nalaze u okviru Slovinjskog nacionalnog parka blizu odmarališta Leba. Dine se nalaze na prostoru koji je stvorilo more i Lepsko jezero. Dine se neprestano pomeraju brzinom od oko 10m godišnje. Odlazak na dine prava je atrakcija – odjednom smo istovremeno na moru, u pustinji, na jezeru i u močvari. Dine, koji neki zovu poljskom Belom planinom, ostaci su skadinavskog lednjaka. Nekad su lokalni stanovnici pokušavali da pobede pesak i vetar. Tokom bura, koje na Baltiku nisu retkost, dine su uništavale sve na šta bi naišle na svom putu – čupale drveće, zatrpavale sela. Kasnije su ljudi odustali od borbe sa peščanim planinama koje su ušle u sastav Slovinskog nacionalnog parka. Najveći vrh Bele planine jeste Lencka dina (ok. 42 m nadmorske visine) odakle se pruža prelep vidik na dine, Baltik i Lepsko jezero.

Neverovatan je utisak kad nakon turističke putanje od 5km, koja zahteva dobru kondiciju jer nije ni malo jednostavno peti se na peščane planine kad zemlja (čitaj: pesak) beži ispod nogu, ugledate more. Sjajna je avantura naći se odjednom usred evropske pustinje – pogledati oko sebe i videti samo beo pesak, osetiti vetar na licu, miris soli i vlage koja nagoveštava blizinu mora i razočaranje kad se popnete na nov peščani vrh i shvatite da opet sem peska ne vidite ništa i da do cilja koji nagoveštava miris vetra morate savladati još koji kilometar peska. A onda ugledate talase se belim grivama i niko, ama baš niko, ne može se odupreti želji da potrči, da onako kako stoji, u odeći, utrči u vodu, da ne mareći za hladnu vodu pobegne od peska, nakvasi slanom vodom ruke i lice , i da se radosno nasmeje.

Međutim, dine nisu poznate samo po prirodnim atrakcijama. Ovde su tokom II Svetskog rada Nacisti uvežbavali svoje vojne jedinice za rat u Africi, a danas se može razgledati poligon na kome su Nemci vršili raketne probe.

http://www.youtube.com/watch?v=pf4NkyC3gjY&feature=relate

http://www.youtube.com/watch?v=mPOlT89YkDQ

I za kraj jedna hladna – no uzimajući u obzir uspomene iz mladosti, ipak topla priča. Da li ste ikad klizali po moru? Da li ste ikad vozili kola po zamrznutom moru? E pa na Baltiku je to moguće! Kad je zima malo jača (kada temperatura nekih desetak dana dostiže –25 stepeni) jedan deo Baltika se zaledi. A kad se zaledi toliko da sve dokle dosežete pogledom ne možete ugledati vodu to je znak je započeta sezona klizanja na Baltiku. Samo onaj ko je bar jednom iskusio šta znači kad ti je vetar savezni, šta znači uhvatiti zamah i dati sebi oduška kližuci kilometrima napred i napred, sve dok vam ne ponestane snage, znaće o čemu govorim. Taj se osećaj ne može opisati rečima – ovo jedinstvena prilika da osetite posebnu vrstu harmonije sa prirodom i pripadnost mikrokosmosu. Probajte, najavljuju veoma jaku zimu!