Par kadrova iz poljskog filma

Polovinom maja Beograđani ( a par dana kasnije i Nišljije) imali su jedinstvenu priliku da pogledaju film poljske rediteljke Agnješke Holand U tami (In Darkness). Beogradska projekcija bila je istovremeno i srpska premijera ovogodišnjeg poljskog kandidata za nagradu Oskar. Film U tami bio je jedan od pet filmova koji su se takmičili za Oskar u kategoriji van engleskog govornog područja. Ova zasnovana na stvarnim događajima priča Poljaka, Leopolda Sohe, koji je tokom II svetskog rata mesecima u kanalizaciji pružao skrovište Jevrejima iz geta u Lavovu, potresla je publiku, koja je posle završene projekcije nagradila film dugim aplauzom. (Nažalost, publika u Nišu nije imala toliko sreće koliko Beograđani jer su je organizatori zbog svoje nemarnosti lišili prevoda! )

Nije to prvi put da je srpska publika aplaudirala poljskom filmu koji je do pre dvadesetak godina bio veoma prisutan i cenjen na srpskom „bioskopskom tržištu“. Posle toga, zbog celokupne nastale situacije, poljski film je nestao iz srpskih bioskopa, da bi poslednjih godina počeo opet osvajati mesto koje mu je nekad pripadalo.

Malo starije generacije bez nedoumica navode prezimena poljskih reditelja poput Andžeja Vajde, Ježija Kavaleroviča, Kšištofa Zanusija, Kšištofa Kješlovskog, Ježija Skolimovskog ili Romana Polanskog. Doduše nije to baš tako čudno ako se uzme u obzir da većina njihovih filmova spada u klasiku evropske (a i šire) kinematografije. U tom se društvu uvek navodi i nezaobilazan glumac Danijel Olbrihski, koji poljskoj kinematografiji znači otprilike toliko koliko srpskoj Bata Živojinović. Inače, Olbrihski je i dobitnik Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke.

Možda ipak nije svima poznato da je čuveni poljski reditelj Andžej Vajda, koji je 2000.god. osvojio nagradu Oskar za životno delo, dva filma snimio u Jugoslaviji: prvi je bio, 1962. god. Sibirska Ledi Magbet sa Oliverom Marković u glavnoj ulozi (jednu od uloga tumačio je i Ljuba Tadić) – originalna kopija ovog  filma se do danas čuva u arhivi Jugoslovenske kinoteke; drugi, Kapije raja, u kome doduše nisu glumili jugoslovenski glumci, ali koji je sniman u stenskom jugoslovenskom krajoliku, nominovan je 1968. godine za nagradu Zlatni medved na Filmskom festivalu u Berlinu. Ovo je inače bio prvi poljski film u celini snimljen u inostranstvu.

Čini se da se srećni dani poljskog filma na ovdašnjem tržištu završavaju sa Kješlovskim i njegovim filmom Tri boje: Plavo, Belo, Crveno, u kojem se bavi temama slobode, bratstva i jednakosti. Tri boje (film snimljen u Francuskoj) je bio poslednji u karijeri tog reditelja. No njemu je prothodilo pravo filmsko remek-delo kakav je bio film Dekalog. Ovde vredi pomenuti da je V deo Dekaloga tj. Kratak film o ubijanju 1988. godine osvojio nagradu Felix i ovo je bio prvi put kada je tu nagradu odneo evropski igrani film.

Kasnije je, nažalost, došlo ono „zlo vreme“ kada je politika odlučivala o tome što je u kulturi dobro a šta loše i pokušavala nametnuti veštačke granice. Taj je period trajao dovoljno dugo da stasa cela jedna (a možda i više) generacija.

„Novi klinci“ ne samo što nisu imali priliku da upoznaju onu „staru“ dobru poljsku kinematografiju već se nisu ni naročito često sretali sa ovom savremenom. Tu i tamo bi provukao poneki igrani film – što naravno nije dovoljno da se kod publike stvori navika da čeka odnosno gleda ostvarenja tih ili drugih stvaraoca. Čini se da je 2009. godina, kad je gost beogradskog Festa bio Ježi Skolimovski  (učestvovao je na Festu sa filmom Četiri noći sa Anom, snjimljenim nakom pauze od 17 godina – jer u međuvremenu, kako je rekao, nije želeo da snima osrednje filmove), poljski film polako ponovo osvaja srpsku publiku. Reč je ne samo o igranom već i animiranom filmu, gde su Poljaci zaista majstori zanata.

Period kada srpski „novi klinci“ nisu mogli gledati poljske filmove poklapa se s periodom kada su u Poljskoj isto stasali „novi klinci“ koji prave sjajne filmove, iako poprilično različite od svojih prethodnika (učitelja i uzora). O današnjoj poljskoj kinematografiji može se generalno reći da je to priča sa dva lica. Jedno čine kemercijalni filmovi, snimani za mase i prema intelektualnim mogućnostima apsorpcije mase. Nažalost ima i sjajnih režisera kojima se desi po koja romansa sa „komercijalnim filmom“ - npr. Hofmanov film Ognjem i mačem (Jerzy Hoffman – Ogniem i mieczem). Prava poljska super produkcija zasnovana na jednoj od knjiga Henrika Sjenkjviča. Ovo je, inače, bila najskuplija i najveća filmska produkcija u celoj istoriji poljske kinematografije. Najskuplija i „najholivudskija“ – šta god imali na umu.

Drugo lice čine autorski, umetnički filmovi, koji bez obzira na to da se bave temama bolnim, ne baš popularnim, pojavama kojih se često stidimo ili ih želimo sakriti, imaju svoju vernu i mnogobrojnu publiku – i to ne samo u Poljskoj. Ovde svakako treba izdvojiti jaku struju filmova u kojima se mladi reditelji nemilosrdno obračunavaju sa periodom komunizma i socijalizma, poremećenih vrednosti koje je taj period sa sobom doneo, perioda tranzicije, lustracije isl. Nema tu pardona, nema šminke i nema laži. Uostalom, poljski su reditelji oduvek bili majstori za filmove „moralnog nespokojstva“.  Od novijih filmova tu ne bismo smeli izostaviti filmove kao što su: Ružica u režiji Jana Kidave Blonjskog (Różyczka – Jan Kidawa Błoński) i Dom zao Vojćeha Smarzovskog (Dom zły– Wojciech Smarzowski ). Pri čemu ovaj prvi umetničkim izrazom nekako ublažava temu kojom se bavi, dok je drugi teška i gorka priča, ispričana bez ijednog eufemizma, o poljskoj stvarnosti 80-tih godina.

Među rediteljima „novog vremena“ ističe se pomenuti Jan Jakub Kolski. Njegova Venecija – ratna priča ispričana tako da je svaka slika, svaki kadar pravo umetničko delo – o muzici i da ne pričamo. Estetizam kojim film odiše nekako nas zavarava, uspavljuje oprez u nama, te su onda poslednje scene za nas ne samo šokantne, već i opipljivo bolne... Kad se film završi teško se možemo odupreti osećaju da smo upravo primili  udarac u stomak koji nam je izbio dah. Užasnuti besmislenošću ovog sveta ne možemo prestati da razmiljamo o filmu jer nam se stalno glavi vrti njegov muzički motiv.

I Venecija Kolskog, i ranije pomenut film U tami Agnješke Holand priče su o II svetskom ratu. Dva filma na istu temu, dva umetnička filmska ostvarenja sa potpuno različitim umetničkim izrazom. Dok je Venecija remek-delo napravljeno od pojedinih jasno razgraničenih iako nekako udaljenih od gledaoca kadrova, U tami je delo „celine“, pun krupnih kadrova, snimaka koji razotkrivaju izraz preneraženog pogleda, nagon izgladnelog tela, ljudsku seksualnost bez obzira na sve. I jeden i drugi film spadaju u kategoriju filmova koji se gledaju samo jednom i nikad ne zaboravljaju.

Ne može se govoriti o savremenom poljskom filmu a da se ne pomene Soba samoubica Jana Komase (Sala Samobójców – Jan Komasa). Priča o opasnosti koju nosi savremeni svet. O otuđenosti. O samoći koja je podjednako prisutna i u relanom, i u virtuelnom svetu. Ovaj je film prošle godine osvojio prvu nagradu za režiju na Filmskom Festivalu na Paliću. Kasnije je prikazivan na Pregledu Poljskih Filmova u Beogradu i Nišu. Film nosi veoma jasnu poruku: „Niknejm nije ime. Svet nije matriks. Život nije igra, nemoj dozvoliti de te izloguju!”

Film svakako spada u kategoriju veoma teških filmova bez srećnog kraja i ponuđenog rešenja, filmova koji nas prosto teraju na razmišljanje i da samo sebe upitamo: šta bih ja u toj poziciji!

I za kraj „ove epizode“ mala zanimljivost: retro moda se uvukla i u svet bioskopa. Po Evropi su sve popularniji bioskopi napravljeni nalik onima od pre rata: sa tvrdim drvenim i škripavim stolicama, u kojima se gledaju nemi filmovi propraćeni uživo izvođenom saksofonskom ili klavirskom muzikom. Naravno, stvar ne bi bila prava da se film ne gleda grickajući suncokret ili pijući na slamčicu toplu oranžadu iz vrećice...