SOBA BEZ KNJIGA JE POPUT TELA BEZ DUŠE

SOBA BEZ KNJIGA JE POPUT TELA BEZ DUŠE

(Ciceron)

Vrućine ne podnosim baš najbolje. Ali opet im se radujem jer znam da prethode periodu kad sam rasterećenija i konačno imam vremena da čitam ne samo noću. To je takođe vreme kada polako počinjem da pripremam spisak knjiga koje bih želela pročitati u toku odmora. No dok stignem do svog spiska letnje lektire pokušaću da razmislim šta bih preporučila da me neko pita za savremene poljske pisce.

Svakako bih na vrh takvog spiska stavila Olgu Tokarčuk čiji književni opus godinama veoma pažljivo pratim i veoma rado čitam, svaki put podjednako uživajući u njenoj izbrušenoj rečenici, sjajno izgrađenim likovima (što nije ni čudo ako se uzme u obzir da je po struci psiholog) i konstrukcijama koegzistirajućih paralelnih svetova. Moja avantura sa Olgom Tokarčuk je počela zajedno sa romanom koji ima u tom kontekstu i simbolični naslov Pravek i druga vremena (Prawiek i inne czasy). Za ovu knjigu mnogi kritičari kažu da je to jedan od najambicioznijih romana poljske savremene književnosti. Olga Tokarčuk je u njemu stvorila svoj svet koji se zove Pravek. Pravek je prosečno selo, ali istovremeno i centar mikrokozme. Simbioza je sveta ljudi, životinja i biljaka. Izumire i ponovo se rađa. Nestaje i traje. Misao i materija su i njemu savšeno ujedinjene. Tako različite i tako istovetne. Priča o istoriji Praveka je zapravo priča o istoriji čovečanstva. Pravo majstorstvo književnog stila (odnosnog svega što ga čini osobenim) može se videti i doživeti čitajući zbirku pripovedaka Svirka na mnogo bubnjeva (Gra na wiele bębenków) – devetnaest priča sa neverovatno jakim emotivnim nabojem. Sve napisane u veoma karaktirističnom za Tokarčuk stilu gde u savršenoj harmoniji egzistira težina i lakoća, konciznost i bajkovit stil, preciznost i epsko „razvlačenje priče“. Pored te dve sjajne knjige na srpski jezik prevedena su još dva romana: Dnevna kuća noćna kuća (Dom dzienny dom nocny) i Beguni (Bieguni). Ovaj poslednji inspirisan je grupom ruskih starovernika koji su verovali da je svet prožet zlom i da nas od zla može spasiti samo stalno kretanje. Ovo je roman o putovanju (ne putopis!) – putovanju tela i duše i želji da čovek postane besmrtan – ali ne u smislu duše već konzervacije umrlog tela.

Međutim moj lični favorit je knjiga koja do sad nije prevedena na srpski jezik tj. Ana In u grobnicama sveta (Anna In w grobowcach świata). Roman je zasnovan na mitu o sumetskoj boginji ljubavi i rata Inani (mit nikad nije pronađen ceo). Kao u mnogim drugim knjigama sve se odvija negde između jave i sna, realnog i nestvarnog, ljubavi i mržnje. Roman se može tumačiti na različite načine: kao pobedu života nad smrću odnosno ljubavi nad smrću ili šire – kao priču o čevečanstvu, dakle temi koja je bliska spisateljici. Neki od kritičara pronalaze u knjizi feminističke elemente (žene su te koje pobeđuju, one nose sudbinu sveta dok su muškarci spori, neodlučni, tromi) – ja lično mislim da to nije od neke važnosti za celokupnu viziju. Priča o Ani In je savremena verzija starog, prelepog mita, prepričanog jednostavnim jezikom, koji pred nama otvara  slike  - čitke poruke , a sve to „uvlači“ čitaoca, skoro da ga primorava da krene sa Anom In u pakao, da navija za nju, drži palčeve za njenu pobedu, mrzi trome i bezdušne bogove. Jezik romana je neverovatan: melodičan, sa sebi svojstvenom ritmičnošću, stvara utisak da je u pitanju poema a ne prozni roman. Knjiga ne spada u kategoriju knjiga koje se čitaju na plaži ili u autobusu. Zahtevna je – traži celog čitaoca, sa svim njegovim čulima i punom koncentracijom. A opet ne zamara - na suprot - ne možete joj se odupreti.

Sledeći na mom spisku (ne u smislu hijerarhije već rednog broja) je Andžej Sapkovski i ciklus njegovih knjiga pod nazivom Veštac (Wiedźmin). Ja lično nisam ljubitelj knjiga o Hobitima, vladarima prstenova, vilama i utvarama. I više ne mogu ni da se setim koja me je „muka“ naterala da kupim tu knjigu... a onda nisam spavala ni jela dok nisam pročita sve knjige iz tog ciklusa. I mislim da zaista nisu preterane tvrdnje da je svet koji kreira Sapkovski mešavina Tolkina, Sjenkjeviča, srednjevekovnih običaja i predavanja iz ekonomije, slovenske mitologije, veronauke a sve to u konvenciji sjajnog trilera sa primesama ljubavi i mržnje. Koliko god grozno zvučalo – fenomenalno je! Tome se može dodati kompjuterska igrica, što takođe ne upražnjavam, ali moram priznati da je grafika na vrhunskom nivou! (http://witcher.phx.pl/) A tek muzika... Uzgred budi rečeno po ovom romanu (neki delovi su prevedeni i na srpski jezik) snimljen je i film koji nije ni blizu svom knjiškom prototipu već je sveden na nivo patetične sladunjave pričice.

Radnja se odvija u kvazisrednjevekovnoj alotopiji (kako kaže sam autor) dok su glavni junaci Geralt iz Rivije, veštac profesionalni ubica veoma opasnih po ljude čudovišta, koji je za to specijalno obučen, kao i mlada princeza Ćirila, koja je tokom rata izgubila familiju i presto. Pošto je Poljskom jedno vreme zavladala prava Veštac-manija  na bazi knjige sem filma i kompjuterske igre pravljeni su i razni (sasvim dobri) stripovi i animacije:  http://www.youtube.com/watch?v=vJ4aYe867NI  . Knjige Sapkovskog su prevođene na mnoge jezike. Interesantno je da prevedene na slovenske jezike odmah osvajaju srca čitalaca u tim zemljama – van slovenskog jezika njihov uspeh varira. Jednom prilikom, dok sam o tome razgovarala sa Sapkovskim, on je rekao da se to po njemu može objasniti drugačijim mentalitetom i drugom vrstom senzibiliteta  Slovena u odnosu na druge grupe naroda. Da li je zaista tako?

Ako bih se vodila principom da se na spisku nađu knjige prevedene na srpski jezik onda bih morala uvrstiti i knjigu Andžeja Stasjuka Na putu do Babadag (Jadąc do Babadag). Jedna u nizu priča o balkanskim putovanjima tog autora. U stvari... što se mene tiče jedina preporuka ove knjige je u tome što je prevedena na srpski jezik. Čitajući i Na putu za Babadag i Dnevnike nisam se mogla odupreti utisku da je Stasjuk imao užasan peh jer ni u jednom momentu nije uspeo videti ono što je na Balkanu lepo, pa mi je čak padalo na um da možda zapravo on to i nije želeo videti... a usput je i zaboravio kakva je naša zemlja bila pre dvadesetak godina. Zato bih mesto Stasjukovih preporučila skroz drugačije doživljaje s puta tj. nekoliko reportaža Vitolda Šablovskog pod naslovom „Ubica iz grada kasija“ (Zabójca z miasta moreli) koje su nastale kao impresija nakon njegovih putovanja po Turskoj. Jasno se vidi da je autor vrstan poznavalac teme kojom se bavi (a ne samo interpretator postojećih stereotipa) i da pored svog činjeničnog znanja ima još i „lako pero“ te se knjiga čita lako i brzo.

Mislim da osoba koja pakuje kofer za odlazak na odmor uskoro će prekoračiti dozvoljenu težinu prtljaga što će kao posledicu imati plaćanje dodatne takse. A pošto je bolje potrošiti novac za novu knjigu mesto za taksu ja će se suzdržati sa daljim „knjiškim“ preporuka. Ali ako slučajno idete vozom – javite – ima još šta da se nudi!